Заштита ауторског права у антици и средњем веку

Од најранијих времена развој људске цивилизације можемо пратити кроз политичку историју, правну историју, филозофију, али и кроз уметност што је оно што највише асоцира проток времена од настанка људског рода до данас, а кроз уметност и ауторско право и право интелектуалне својине.

Кроз историју је увек било људи који су стварали уметност у различитим формама, али како су аутори живели од свог рада, то јест како су штитили своја ауторска дела од неовлашћеног коришћења?

Људи су увек волели да чују добру песму. Ако је песма прожета митским елементима тиме је њена порука била јача. Раноантички песници су живели од усменог приповедања на јавним местима или дворовима за накнаду. Некима је историја запамтила име, док су дела незапамћених песника преточена у народну књижевност. Питање је да ли би народне књижевности било да је постојало ауторско право у данашњем смислу, а можда би и знали ко је аутор “Епа о Гилгамешу” или “Бановић Страхиње”.

А ту ли си? јадан копилане!
Копилане, царев хаинине!
Чије ли си дворе похарао?
Чије ли си робље поробио?
Чију л’ љубиш под чадором љубу?
Излази ми на мегдан јуначки!

Бановић Страхиња, народна пјесма

Очигледно није киван на Влаха Алију због неовлашћеног коришћења ауторског дела

У време античке Грчке, а поготово у време Римске империје, књижевност и уметност су биле високо цењене делатности. Владарски дворови су били крцати песницима и уметницима разних фела, а тиме су владари показивали јасну жељу да се покажу као “покровитељи“ паметних и мудрих људи.

Тако је Октавијан Август је имао своје “пријатеље“ (amici augusti). То су били учењаци и уметници високог ранга, нешто као државни чиновници без портфеља, који су примали одређену апанажу и бавили се својим делатностима. Октавијанови пријатељи су били, на пример, песници Вергилије и Овидије. Вергилије је, тако, сматран за главног Октавијановог пропагандисту, поготову због свог спева Енејида писаном по угледу на Хомерову Илијаду и Одисеју, а која је имала за циљ да “објасни” порекло Римљана као потомке Тројанаца.

Најпознатији заштитник и финансијер уметника звао се Гај Килиније Мецена. Овај високи Октавијанов службеник је постао синоним за некога ко помаже уметнике, а термин се и данас широко користи. Посебно је даривао песника Хорација, а и сам је писао песме и расправе без веће уметничке вредности. Од Диоклецијана, ови “пријатељи“ су постали нека врста саветника и биле су им загарантоване високе позиције у власти.

У ово доба уметници су живели од наруџбина. Као што би данас наручили од столара кухињу, од веб дизајнера да вам справи сајт или од копирајтера да напише прегршт текста кроз коју ћете рекламирати ваш производ, тако су и уметници радили по наруџби. Ови фриленсери су добијали накнаду која се звала honorarium, што би данас била ауторска накнада или хонорар.

Међутим, још у то време се родила свест да није пристојно користити туђа дела ко своја. Иако заштита није била системска, постојали су и случајеви као што је нпр. Витрувијев у 2. веку п.н.е. Полион Марко Витрувије (Marcus Vitruvius Pollio) наводи да је док је био судија на такмичењу у песништву у Александрији, “разоткрио лажне песнике који су покушали да убеде, али су осрамоћени зато што су крали туђе речи и реченице”. То такмичење је организовао један од Птоломеја, док један од судија био и извесни Аристофан. Када се такмичење завршило и када је дошао ред на њега да се изјасни, рекао је пред жиријем и краљем да би награда требало да припадне ономе ко се најмање свидео публици. Чим је видео да су се краљ и свита увредили Аристофан је подигао руку и тражио реч. Док је владала гробна тишина због својеврсног скандала рекао је да је само један такмичар стварно песник, док су други рецитовали туђе песме и да због тога не заслужују награду. Навео је да судије треба да изаберу само ауторски, оригинални, рад правог песника. Птоломеј је и даље неубеђен оклевао. Аристофан је донео насумичне књиге из библиотеке како би доказао плагирање и упоређивањем записаних песама и рецитала са такмичења натерао је лопове да признају да су рецитовали туђе песме. Тако је Птоломеј, уверивши се у постојање преваре, наредио да лопови буду оптужени за крађу, осуђени и протерани, а Аристофана је поставио за управника Александријске библиотеке.

Иако није постојао закон који је штитио ауторско право у римском праву, римске судије су расправљале о питањима „различитих нивоа својине“ над, на пример, сликом и столом на коме се налази слика. Постоје записи који сугеришу плагирање радова, као што је Фидентинус ухваћен да је рецитовао Марцијалове епиграме као своје, тј. без навођења извора. Римски песник Марцијал (Marcus Valerius Martiālis) је сковао термин плагијат (од лат. plagiarius) што дословце значи “крадљивци људи, људокрадице“.

Међутим, у Атенејовој Гозби софиста (грч. Deipnosophistae, преведено и као Гозба учених) написаној крајем 2. века и почетком 3. века на грчком језику у Риму, наводи се да:

Ако неки посластичар или било који други кувар изуме неко специфично или било које друго врхунско јело ниједном другом уметнику није дозвољено да га спрема годину дана. Само је он овлашћен да убира сву корист која је настала из справљања тог јела у том периоду. Све ово из разлога како би други били подстицани на изноврсност у раду.

Пошто ауторскоправне заштите у данашњем смислу није било, једина заштита коју су аутори уживали била је приватна тужба због повреде части, actio iniuarium.

Ауторско право као клетва заштите

Али, до проналаска штампарије није било већих помака у ауторскоправној заштити. Пре Гутенберга и индустријализације писане речи, дела су се умножавала у својеврсним “преписивачким школама“. И у антици је то био развијени пословни модел, али је његов домет зависио од вештине робова преписивача. Посебно су на цени били грчки робови (иначе, у царству тога доба грчки робови су били на гласу као данашњи “немачки квалитет“) који су на папирусу умножавали књиге. Тако је у библиополима (грч. библио – књига, полеин – продавати; назовимо то данашњим изадавачким кућама) то изгледало тако што је један гласно читао текст у просторији у којој су други робови (Greek quality) писали на папирусу, потом је у другој соби вршена лектура од стране стручњака за језик (проклети grammar natzi), а након тога књига је добијала свој облик производа или у форми ролне папируса или књиге. За оне имућније постојала су луксузна издања рађена у либрариусима који су радили искључиво по наруџби.

Предајом рукописа овим својеврсним издавачима, аутор је престајао бити власник свога дела и право својине је прелазило на библиопола. Даљом продајом књига, купац књиге је постојао власник исте, а аутор није имао никаквих моралних права на делу.

У средњем веку, иако робова није мањкало, преписивање књига на сличан начин преузели су манастири. Књиге су се радиле, такође, по наруџбини, а другачије није ни могло с обзиром да је број писмених био изузетно низак. Заправо, у односу на период из доба Римског царства за који се сматра да је имао 15% писменог становништва, у средњем веку писменост је углавном била ограничена на кругове свештенства (чак и у Византији). Као материјал за писање коришћен је и пергамент који је био толико скуп да су се често слова из једне књиге стругала како би се у њој написала друга књига. На овим просторима позната је Ресавска преписивачка школа манастира Манасија која је дефинисала стандард преписивања и њеним техникама су се користили и други манастири, па чак и Хиландар.

Аутори током средњег века нису добијали никакве ауторске накнаде, већ је била част да им неко препише тј. умножи дело. Имали су, додуше, право да буду назначени као аутори и да се супротставе изменама дела, али с обзиром на феудални систем, непостојање прописа из ове области и волунтаризам владара, заштита ауторства била је спорадична. Међутим, манастири су се од неовлашћеног коришћења и крађе штитили – клетвама. Тако једна клетва, у слободном преводу, гласи:

У име Оца и Сина и Светога духа, амин. У хиљаду двеста двадесет деветој години од рођења нашег Господа, Петар, од свих монаха најмање важан, дао је ову књигу најсветијем мученику св. Квентину. Ако је неко украде, реците му да ће му Судњег дана, најсветији мученик лично бити тужилац пред нашим Господом Исусом Христом.

Као и

Ова књига је једно,
(и) Божја клетва је друго;
Онима који узмају једно,
Бог им даје друго

У оба случаја се не мисли на физичку крађу, већ на неовлашћено умножавање дела.

Од самих књижевника, у бољој позицији су били ликовни уметници. Били су скупљи, самим тим што су сваки примерак дела морали ручно да осликају, а то није било јефтино и трајало је веома дуго. Сликари су уживали посебну част, поготову од почетка ренесансе.

Као и у антици, владари и имућни трговци су постајали мецене. Наручивали су портрете и слике од познатих сликара и вајара, те овај период историје највише и памтимо по процвату визуелне уметности. О заштити дела у данашњем смислу није било ни речи. Са друге стране слике и кипове је било теже умножавати, дакле, скоро никако, за разлику од књижевних дела.

Међутим, појавом штампарије у 15. веку, штампање књига постаје индустрија, а ауторско право поприма обрисе данашње заштите, али о томе у наставцима.

• Прочитајте наставак: Заштита ауторског права кроз борбу аутора и издавача

Илустрација уз текст: Ђовани Лусиери Батиста, „Партенон са северозапада“ (Музеј Бенаки)