Брак или ванбрачна заједница

У данашње време све чешће чујемо да је брак само „парче папира” и да нам не треба. С друге стране честе су ванбрачне заједнице у којима партнери живе годинама, имају децу и једноставно су – породица. Не улазећи у слободу избора појединаца да уређују своје породичне односе, представићемо вам укратко разлике између брака и ванбрачне заједнице.

Брак је законом уређена заједница живота жене и мушкарца док је ванбрачна заједница трајнија заједница живота жене и мушкарца. У оба случаја не смеју постојати брачне сметње међу партнерима. Тако каже Породични закон у својим уводним члановима.

Ванбрачна заједница се теже доказује од брака јер је за брак довољан доказ извод из матичне књиге венчаних. За ванбрачну заједницу је битна трајност. То значи да постоји намера и свест о трајнијем заједничком животу. Трајност брачне заједнице није у српском праву објективно одређена као што је случај у законима неких држава где је доказивање лакше. У БиХ, између осталог, ванбрачном заједницом сматра се она која је трајала минимум три године, док је у Норвешкој потребно да партнери имају потомке, или да је заједница трајала минимум две године.

Брачне сметње за брак и за ванбрачну заједницу су исте, а то је да не постоји (ван)брачна заједница, да су оба партнера способна за расуђивање, да постоји различитост полова, да нису у сродству (крвном, усвојеничком или тазбинском), малолетство (што је и кривично дело) и да постоји слобода воље приликом закључивања брака односно ступања у ванбрачну заједницу.

Ванбрачни партнер који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или је незапослен, има право на издржавање од другог ванбрачног партнера сразмерно његовим могућностима исто као да су у формалном браку, што је и суштина и обавеза заједничког живота.

Брак

Члан 3

Брак је законом уређена заједница живота жене и мушкарца.

Брак се може склопити само на основу слободног пристанка будућих супружника.

Супружници су равноправни.

Ванбрачна заједница

Члан 4

Ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца, између којих нема брачних сметњи (ванбрачни партнери).

Ванбрачни партнери имају права и дужности супружника под условима одређеним овим законом.

Породични закон Републике Србије

(„Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015)

У позитивном праву Републике Србије не постоји институција регистровања ванбрачне заједнице. Да постоји онда не би била ванбрачна заједница већ – брак, што би се на концу свело на исте последице. Ванбрачни партнери имају права и дужности супружника под условима одређеним Породичним законом. Суштински их разликује то што нема формалног брака, популарног „парчета папира”, а то уме да отежа живот обома. Ту је и проблем: ванбрачни партнери се не наслеђују међусобно. Имовина коју су стекли за живота у ванбрачној заједници заједничка имовина, правила су иста као и код заједничке имовине супружника. Из разлога тежег доказивања њеног постојања, ванбрачни партнер не може остварити право на породичну пензију. У браку супруга стиче право на породичну пензију са навршене 52 године и шест месеци, под условом да је у моменту смрти супружника имала најмање 45 година живота, док супруг право на породичну пензију стиче под истим условима, али са навршених 57 година и шест месеци живота. (Чл. 25-36 Закона о пензијском и инвалидском осигурању). У супротном дошло би до честих злоупотреба.

Круг законских наследника

Члан 8

На основу закона, оставиоца наслеђују: његови потомци, његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родитељи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци.

Наслеђује се по наследним редовима.

Наследници ближег наследног реда искључују из наслеђа наследнике даљег наследног реда.

Република Србија је последњи законски наследник.

Закон о наслеђивању Републике Србије

(„Сл. гласник РС“, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УСРС и 6/2015)

Што се деце тиче један од разлога зашто постоји брак као историјска правна категорија је да би се знало чија су деца. За дете рођено у браку је увек је важила претпоставка ко му је отац, осим у случају сумње, наравно. Иако је некада право имало магијски, а потом и религијски карактер, суштина се није мењала. Са појавом грађанске државе установљен је грађански брак који се једноставно закључује уз два сведока, популарна кума. Данас када је медицина напредовала и кад није тешко утврдити ко је отац (или мајка) детета нема потребе да брак постоји само из тог разлога. Тако, дете рођено ван брака и усвојено дете има једнака права као дете рођено у браку, док у давним временима то није био случај. Дакле, нико га не сме дискриминисати по овом основу.

Дете рођено ван брака има једнака права као дете рођено у браку.

Члан 6. став 4. ПЗ

Оцем детета које је рођено ван брака сматра се мушкарац чије је очинство утврђено признањем, односно чије је очинство утврђено правноснажном судском пресудом у претходно спроведеном парничном поступку. Када мајка пријављује рођење детета ван брака, матичар је дужан да је поучи о њеном праву да именује мушкарца кога сматра оцем детета. Ако мајка именује мушкарца кога сматра оцем детета, матичар је дужан да позове тог мушкарца да у року од 30 дана да изјаву о признању очинства. Ако мушкарац кога је мајка именовала оцем детета у року од 30 дана не да никакву изјаву или изјави да он није отац детета, матичар је дужан да мајку поучи о њеном праву на утврђивање очинства судском одлуком. У браку, под условом да отац не гаји сумње, поступак је исти. Других разлика нема. Дете рођено ван брака може наследити свог умрлог родитеља исто као и дете рођено у браку. Родитељи, били у браку или не, дужни су да издржавају своју децу и да заједнички и споразумно одлучују о битним питањима када се ради о детету. Родитељи имају право да слободно изаберу име детета.

У случају раскида ванбрачне заједнице основни проблем је подела заједничке имовине, издржавање деце и вршење родитељског права. То се може постићи споразумом између бивших партнера, а ако се стране не могу договорити, одлучиће суд у поступку.

Многи партнери не ступају у бракове да се не би „гњавили” са папирима и администрацијом, али је заправо много теже бити у ванбрачној заједници него у браку и то баш из разлога што се она увек и изнова мора доказивати у свакој појединачној ситуацији.

Битно је знати да и брак и ванбрачна заједница обавезују и да се и једно и друго се може злоупотребити, али да заједница у ком год облику била није препрека за срећан живот. Насиље у породици није дозвољено ни у браку ни у ванбрачној заједници. Правне последице могу бити разне, али посматрајте ванбрачну заједницу као неукњижен, а брак као укњижен стан.