Да ли робот може постати држављанин Републике Србије?
Трагом вести да је робот Софија добила држављанство Саудијске Арабије, покушаћемо да испитамо да ли робот може постати држављанин Републике Србије.
Робот је кованица која је на светску језичку позорницу дошла из чешког језика од речи “робота” или “роб” што значи радити. У српском језику постоји реч “работа” у смислу посао, рад, нпр. “писати текст на тему да ли робот може постати држављанин Србије је јалова работа.”
Иако је опште познато ваља напоменути да је термин робот сковао Јосеф Чапек, брат Карела Чапека који је 1920. године објавио научно-фантастични роман Росумови универзални роботи или Р.У.Р. Све остало је историја, али и будућност.
“Човечанство још није дошло до највеће покретачке силе у духовном свету, а без њеног присуства покретачке силе топлоте и електрицитета не могу дати свој пуни допринос развоју духовног живота човека”, Михајло Пупин, 1932. године приликом примања Џон Фрицове медаљеЗаправо, роботи су машине и то електро-механичке, које су способне да обављају одређене задатке да ли аутономно по сопственом ћефу или под контролом човека и његовог ћефа. Роботи постоје више деценија у комерцијалној употреби, на пример у Јапану се већ четири деценије користе роботи у производњи аутомобила. Треба напоменути да је један од пионира хуманоидне роботике проф. Миомир Вукобратовић, а Београдска школа роботике била је изузетно напредна за то доба поготову због професоровог принципа стабилности робота (тачка-нула-моменат или закон нултог момента) који је основ за све врсте робота овог типа. Те 1969. године у Институту “Михајло Пупин” створен је и први активни егзоскелет (тежак 12кг), али као и друге ствари у Србији, роботи су у запећку иако светска наука и индустрија напредују, некад се чини и – пребрзо.
Међутим, у поплави “дељења” шаком и капом српског држављанства разним особама без јасног повода или заслуга, чини се да је такав потез повучен из рекламних побуда. Међутим, док за такве административне потезе државе Србије нико у свету не сазна, или ако сазна то се не сматра некаквом вешћу, за такође рекламни потез Саудијске Арабије сазнао је читав свет, много шири од технолошких залуђеника.
Напоменули смо да је робот машина, што би било јасно и без напомене. Да је машина ствар, такође не треба напомињати. Међутим, ствар би требало дефинисати по правној теорији како би ствари у овом тексту биле јасније.
Ствар је, дакле, материјални део природе који је налази у људском притежању тј. апрехензији на којој је могуће засновати право својине или неко друго стварно право (право на стварима). Неке ствари су у промету, док су друге ван правног промета, а разјашење ових појмова лаицима оставићемо за неки други текст. Битно је истаћи да сва три услова морају постојати кумулативно како би се нека ствар сматра ствари у правном смислу. Роботи су итекако, за сада, ствари.
Кажемо, за сада, јер Европски парламент жели да роботима призна статус “електронских лица” (особа, енг. electronic persons). У нацрту извештаја с препорукама, иако ће деловати комично, у уводу под тачком А. каже се дословце
Све од Франкенштајновог чудовишта Мери Шели, преко класичног мита о Пигмалиону и Праговог голема, па до робота Карла Чапека који је и сковао тај термин, људи су маштали о могућностима стварања интелигентних машина, најчешће андроида са људским карактеристикама.
Даље се помиње вртоглави раст роботике и вештачке интелигенције, али је занимљиво да се нацрт у Општим принципима (L.) позива на Асимове законе роботике.
Ове законе “донео је” Азјак (Isaak) Асимов шездесетих година 20. века и гласе (додуше више личе на члан неког закона):
1. закон – Робот не сме повредити људско биће нити устезањем од делања дозволити да оно буде повређено.
2. закон – Робот се мора повиновати наређењима које добија од људских бића изузев када су она у супротности са првим законом.
3. закон – Робот мора штитити своју сопствену егзистенцију изузев у случају када је та заштита у супротности са првим и другим законом.
Универзални закони роботике су први пут уведени у краткој причи Ајзака Асимова из 1942. „Трчећи около“ (Runaround). Ова три закона цитирана су као грађа из „Приручника роботике, 56. издање, 2058 Н.Е.Не треба заборавити да постоје закони за људе, а људи их свакодневно крше. Остаје питање да ли ће роботске законе (и друге који се не односе на њих) кршити и роботи једнога дана. Аутор овог текста је скромног мишљења да ће роботи постати изистински интелигентни када почну да крше законе који су им прописани. Не зато што треба кршити законе, већ зато што је то одраз људскости. Такође, постоје роботи који се примењују у војној индустрији који крше први закон роботике, али су тако програмирани, дакле не крше га својевољно.
Европски парламент се даље пита (T.):
Узимајући у обзир недвосмислену аутономију робота јавља се питање њихове природе у светлу постојећих правних категорија – да ли их треба сматрати природним лицима; правним лицима, животињама или стварима – или треба направити нову категорију, са свим специфичностима и импликацијама које се односе на признавање права и обавеза, укључујући и способност чињење за штете.
Или (31.f)
Стварајући специфични правни статус за роботе, тако да бар најсофистициранији аутономни роботи могу имати статус електронског лица (особе) са специфичним правима и обавезама, укључујући и да користећи за добро могу направити било какву штету, и примењивати електронску личност (особу) у случајевима када роботи направе паметне аутономне одлуке или на било који начин независно ступају у односе са трећим лицима.
У сваком случају, а то је оно што људе и правне поретке (државе) занима, а посебно се напомиње да је потребно дефинисати одговорност робота за насталу штету. За сада држаћемо се објективне одговорности као такве. Такође је занимљиво питање да, у случају да робот поседује одређену врсту аутономније и интелигенције у смислу маште, коме припада ауторско дело које је створио робот? Као што видимо, овим се отварају многа питања за које се још траже одговори, чак и пре него што роботи постану толико паметни да направе себи роботе који ће радити уместо њих и свој живот посветити пецању.
Маснији део ове приче говори о људима. Иако је свеприсутан напор да људи постану као роботи, док неки и сами желе да се поистовете са њима, само људи могу бити грађани, а самим тим постати држављани Републике Србије. Устав наше патрије гарантује људски живот као неприкосновен, а физички и психички интегритет као неповредив. Устав, додуше, не говори о машинама али то је “јалова работа”. Док се не призна, некаквим правним конструктом, да и машине имају живот, сматраћамо их за машине, тј. ствари (као што је нпр. трактор).
Чак иако би признали роботима одређену аутономију свести, роботи ће бити у нечијем власништву. То би с друге стране за роботе представљало проблем јер је, такође по Уставу, забрањено ропство, робовски рад или држање некога у положају сличном ропству. Лош уговор о раду, скупи кредити и други појавни облици живота у Србији се не сматрају држањем у робовском положају јер у теорији постоји право избора и аутономија воље сваког појединца.
Иако нисмо стручњаци за саудијско право, те не знамо како и на који начин је робот постао држављанин Краљевине Саудијске Арабије, дубоко смо уверени да по домицилном праву, а и по упоредном праву европских држава овако нешто није (за сада) могуће, иако је интенција Европског парламента, видели смо, другачија. Не треба, међутим, занемарити ни век у коме живимо, а то је 21. век који карактерише популизам сваке врсте и преко сваке мере. Сведоци смо десног, левог, људскоправног, технолошког и сличних некада, међусобно прожетих, додворавања одређеним скуповима људи или компанија зарад добијања одређених (а)поена, те док је сваки популизам заправо нека врста рекламе, не треба се чудити ако се ускоро још робота појави као пуноправни грађани неке државе. У тренутку настајања овог текста осванула је вест да је дечак робот Мираи постао грађанин Токија.
Закон о држављанству Републике Србије у свом шестом члану наводи да се држављанство стиче искључиво пореклом, рођењем на територији Републике Србије, пријемом или по међународним уговорима.
Када се већ бавимо хипотетичким натеривањем мака на конац јасно је да робот не може да се роди у биолошком смислу, тако да не може имати ни порекло – осим ако не потиче од ђеда робота, а међународне конвенције не признају роботе за људска бића, тако да се можемо, бар за сада, манути међународних уговора.
“Будућност је већ ту само није равомерно распоређена”, каже Вилијем Гибсон, отац сајберпанкаОстаје нам крајња претпоставка – пријем (робота) у српско држављанство. Члан 14 истог закона о пријему у књигу држављана Републике Србије вели да само странац коме је сходно прописима о кретању и боравку странаца одобрено стално настањење у Републици Србији може бити, на свој захтев, примљен у држављанство Републике Србије. Тако, све и да је роботу признат одређен степен хуманоидности у смислу да је полу-човек (електронско лице или особа), робот мора поднети захтев за држављанство. Ако је неки савременији робот у питању, који је заснован на високо софистицираним алгоритмима вештачке интелигенције, питање је да ли ће зажелети да буде држављанин наше републике.
Иако се ради о странцу (дакле, робот би морао бити држављанин неке друге државе или да је апатрид), потребни услови су и да је да је навршио 18 година живота и да му није одузета пословна способност – а 18 година стар робот је већ застарела машина па је питање колико би Србија имала интереса да прима застарелу технологију (хм). Даље, потребно је да има отпуст из страног држављанства или да поднесе доказ да ће отпуст добити ако буде примљен у држављанство Републике Србије – хипотетички ово је могуће, као и следећи услов да је до подношења захтева најмање три године непрекидно имао пријављено пребивалиште на територији Републике Србије.
Следећи услов је да робот поднесе писану изјаву да Републику Србију сматра својом државом. То, препостављамо, није тешко. Закон наводи још многе услове за стицање држављанства пријемом, а у смислу робота занимљив услов је да робот може постати српски држављанин и када провео најмање три године у брачној заједници са домаћим држављанином (роботом?) и да му је одобрено стално настањење на територији Србије.
Горе наведено је, наравно, научна фантастика. Робот (или алгоритам без машинског испољавања у виду хуманоидности) може заменити многе радње које су аутоматизоване и то се већ дешава, а мудри кажу да је то будућност и да ће многи због робота остати без својих радих места и послова. Кажу да ће чак и адвокате заменити роботи у блиској будућности (неће), али то је тема за неки други текст.
Међутим, сигурно је једно – робот не може ни на који начин постати држављанин Србије, бар не на овој разини правне свести и позитивних законских решења. Робот је објект, а не субјект права.
Овај текст је писао адвокат које неки сматрају за људе, а читате га ви као људи, али и мноштво робота који претражују интернет како би индексирали садржај, бројали кључне речи и алгоритмом налазили смисао текста.
