Најчешће повреде ауторских права на интернету

Брзина којом се ствара и објављује тзв. садржај на интернету често доводи и до брзе повреде ауторских права. Иако постоји много начина како ауторско право може бити повређено, у овом тексту ћемо се осврнути на најчешће видове повреда.

О томе како настаје ауторско право и како се штити писали смо раније. Укратко, самим настанком ауторског дела исто је “заштићено”, тако да је свако коришћење без дозволе или одобрења повреда права аутора.

Устаљени термин – садржај (енг. content) је оно што се објављује на интернету и манифестује се у виду текста, фотографија, видео материјала, музике или свега тога кумулативно. Садржај може бити ваша фотографија са пешчане плаже или статус на друштвеној мрежи, као и овај текст.

Многе су побуде стварања и објављивања садржаја на интернету. Оригинални садржај може бити објављиван наменски како би неки производ или услугу боље котирао на претраживачима и ка концу продао или може бити објављиван без скривене намере тако што корисник објављује фотографије или пише без намере да ишта прода или добије неку другу врсту користи.

Међутим, сваки вид садржаја, био он текст, фотографија, видео материјал (видеограм), музика (фонгорам) и слично је предмет Закона о ауторском и сродним правима и ужива заштиту. Наравно, потребно је да испуњава услове о којима смо писали, јер оригинални садржај је ауторско дело.

Отуд, из брзине или незнања, професионални ствараоци садржаја (енг. copywriting), али не само они, често неовлашћено користе туђа ауторска дела чиме повређују права аутора што се жаргонски зове – крађа.

Најшечће “крађе” ауторског права на интернту су неовлашћено објављивање (туђег) текста и неовлашћено (туђе) објављивање фотографије. (лаички: недозвољено). О другим видовима повреде ауторског права ћемо други пут.

Неовлашћено објављивање текста (крађа текста)

Текстуални или писани садржај као ауторско дело се често преузима и објављује са или без навођења извора. Идеја да је све што се налази на интернету јесте бесплатно није тачна, осим у случајевима објаве под условима Кријејтив комонс лиценце или ако је дат други неки вид дозволе.

Појава блогова као алтернативних начина за објављивање нечијег писања од многих аутора створило је неку врсту поп-звезда (блогера). Неки пишу због славе, неки због зараде, трећи јер имају потребу да се литерално изразе, али која код да им је побуда “садржај” који су створили је искључиво њихов и не сме се без претходне дозволе или накнадног одобрења, преузимати или објављивати на другим порталима, сајтовима или блоговима, нити се смеју штампати или на било који други начин чинити јавно доступним.

Не улазећи у квалитет написаног записа на блогу (енг. blog post), јер ни Закон не испитује да ли је нешто вредно да буде ауторско дело, исто важи и за статусе на друштвеним мрежама (као нпр. феномен крађе твитова).

Најчешћа повреда се огледа у неовлашћеном преношењу и објављивању текстова са блогова на друге блогове или у медијима. Многе медијске куће без дозволе објављују већ готов садржај који су нашли “на интернету” и тиме повређују ауторска права аутора. Ово чине што из незнања, што из намере јер су става да се нико неће побунити или можда ни приметити. Међутим, од тренутка објаве ауторовог текста на некој другој страници без дозволе – повреда је настала. Чак иако је текст доцније уклоњен аутор има право на накнаду штете где је и судска пракса заузела јасан став.

Неовлашћено коришћење фотографија (крађа фотографије)

Између тзв. крађе текстова и тзв. крађе фотографија на интернету је мртва трка. Фотографије су упечатљивије и њима се често илуструје текст, а самим тим како постајемо цивилизација која више гледа него што чита или слуша, тенденција је да ће визуелни “садржај” засенити друге видове испољавања креативности (ако већ није), те је повреда видљивија ширем кругу људи.

Тако, неовлашћено преузета и објављена фотографија чини повреду ауторског права аутора. Да ли је аутор професионални фотограф или није, за Закон није битно. Иако медијске куће желе да укажу да није свака фотографија уметничка те самим тим да није ауторско дело, судска пракса је заузела јасан став да је свака фотографија ауторско дело јер није на суду да цени лепоту неке фотографије, као што ти не чини ни Закон.

У пракси ово је најчешћи начин повреде права професионалних и аматерских фотографа. Чак и да нисте фотограф, свакако сте аутор фотографије те ваша фотографија ужива заштиту по Закону.

Колико је битка за права аутора фотографија врућа ствар говоре и многа саопштења медијских кућа у којима се наводи да суд медије “кажњава”. Сматрамо да новинари не би смели да допусте оволику количину незнања, а у сваком случају могу се упутити у материју и схватити да парнични суд, пред којим се воде поступци за накнаду штета поводом новлашћеног коришћења фотографија, заправо не кажњава. У сваком случају и Кодекс новинара Србије их у чл. 9 обавезује на поштовање туђих ауторских права, са посебним освртом на фотографије где се повреда ауторства сматра тешком повредом кодекса. Суд, у парничном поступку, може само донети пресуду којим се утврђује повреда и одређеном лицу досуђује одређени износ по основу накнаде штете.

1. Медији и новинари поштују и примењују важеће законодавство о заштити ауторских права. Када се добије допуштење за репродукцију из другог извора, то се чини уз уважавање аутора и уз навођење извора.

Кодекс новинара Србије, IX/1

Дакле, новинарска удружења и медијске куће желе да то што неовлашћено користе фотографије представе као напад на слободно новинарство или притисак власти на медијске куће, али то овде није случај. Заправо, небројано поступака аутори воде против таблоида који неовлашћено преузимају и објављују њихове фотографије.

Судска пракса је и овде заузела јасан став тако да аутору припада накнада штете због неовлашћеног коришћења фотографија.

Све наведено за фотографије важи и за илустрације и друге видове визуелног испољавања уметности.

Коцкање и вађење

У пракси се је устаљено позивање на то да се аутор наводно одрекао ауторских права на сопствени садржај самим тим што се учланио на неку друштвену мрежу, што наравно није истина. Заправо, овакви наводи имају смисла као и позивање на Бернску конвенцију у статусима на Фејсбуку. Осим што је све то забавно за читање и увесељава нас свако мало, то са крађом (неовлашћеним коришћењем) ауторских дела нема никакве везе.

Као илустрација за горње наводе може послужити текст “Не, не можеш користити моје фотографије за свој брендирани налог бесплатно” аутора Макса Даблера, а сличних примера је доста те су многи завршили на суду углавном са позивитивним исходима по ауторе.

Такође, пракса нам указује на честе “нисам знао да је твоје” аргументе, што такође не може пити воду на овом извору, јер сигурно је једно – да његово није, а ако није његово онда се не сме користити.

Ово “коцкање и вађење” са туђим ауторским делима је све чешће. Међутим ако сте повреду учинили пазите да вас “мајка не куди”.