Brak ili vanbračna zajednica

U današnje vreme sve češće čujemo da je brak samo „parče papira” i da nam ne treba. S druge strane česte su vanbračne zajednice u kojima partneri žive godinama, imaju decu i jednostavno su – porodica. Ne ulazeći u slobodu izbora pojedinaca da uređuju svoje porodične odnose, predstavićemo vam ukratko razlike između braka i vanbračne zajednice.

Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca dok je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca. U oba slučaja ne smeju postojati bračne smetnje među partnerima. Tako kaže Porodični zakon u svojim uvodnim članovima.

Vanbračna zajednica se teže dokazuje od braka jer je za brak dovoljan dokaz izvod iz matične knjige venčanih. Za vanbračnu zajednicu je bitna trajnost. To znači da postoji namera i svest o trajnijem zajedničkom životu. Trajnost bračne zajednice nije u srpskom pravu objektivno određena kao što je slučaj u zakonima nekih država gde je dokazivanje lakše. U BiH, između ostalog, vanbračnom zajednicom smatra se ona koja je trajala minimum tri godine, dok je u Norveškoj potrebno da partneri imaju potomke, ili da je zajednica trajala minimum dve godine.

Bračne smetnje za brak i za vanbračnu zajednicu su iste, a to je da ne postoji (van)bračna zajednica, da su oba partnera sposobna za rasuđivanje, da postoji različitost polova, da nisu u srodstvu (krvnom, usvojeničkom ili tazbinskom), maloletstvo (što je i krivično delo) i da postoji sloboda volje prilikom zaključivanja braka odnosno stupanja u vanbračnu zajednicu.

Vanbračni partner koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog partnera srazmerno njegovim mogućnostima isto kao da su u formalnom braku, što je i suština i obaveza zajedničkog života.

Brak

Član 3

Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca.

Brak se može sklopiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika.

Supružnici su ravnopravni.

Vanbračna zajednica

Član 4

Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri).

Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom.

Porodični zakon Republike Srbije

(„Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011 – dr. zakon i 6/2015)

 

U pozitivnom pravu Republike Srbije ne postoji institucija registrovanja vanbračne zajednice. Da postoji onda ne bi bila vanbračna zajednica već – brak, što bi se na koncu svelo na iste posledice. Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim Porodičnim zakonom. Suštinski ih razlikuje to što nema formalnog braka, popularnog „parčeta papira”, a to ume da oteža život oboma. Tu je i problem: vanbračni partneri se ne nasleđuju međusobno. Imovina koju su stekli za života u vanbračnoj zajednici zajednička imovina, pravila su ista kao i kod zajedničke imovine supružnika. Iz razloga težeg dokazivanja njenog postojanja, vanbračni partner ne može ostvariti pravo na porodičnu penziju. U braku supruga stiče pravo na porodičnu penziju sa navršene 52 godine i šest meseci, pod uslovom da je u momentu smrti supružnika imala najmanje 45 godina života, dok suprug pravo na porodičnu penziju stiče pod istim uslovima, ali sa navršenih 57 godina i šest meseci života. (Čl. 25-36 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). U suprotnom došlo bi do čestih zloupotreba.

Krug zakonskih naslednika

Član 8

Na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju: njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci.

Nasleđuje se po naslednim redovima.

Naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda.

Republika Srbija je poslednji zakonski naslednik.

Zakon o nasleđivanju Republike Srbije

(„Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015)

Što se dece tiče jedan od razloga zašto postoji brak kao istorijska pravna kategorija je da bi se znalo čija su deca. Za dete rođeno u braku je uvek je važila pretpostavka ko mu je otac, osim u slučaju sumnje, naravno. Iako je nekada pravo imalo magijski, a potom i religijski karakter, suština se nije menjala. Sa pojavom građanske države ustanovljen je građanski brak koji se jednostavno zaključuje uz dva svedoka, popularna kuma. Danas kada je medicina napredovala i kad nije teško utvrditi ko je otac (ili majka) deteta nema potrebe da brak postoji samo iz tog razloga. Tako, dete rođeno van braka i usvojeno dete ima jednaka prava kao dete rođeno u braku, dok u davnim vremenima to nije bio slučaj. Dakle, niko ga ne sme diskriminisati po ovom osnovu.

Dete rođeno van braka ima jednaka prava kao dete rođeno u braku.

Član 6. stav 4. PZ

Ocem deteta koje je rođeno van braka smatra se muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom u prethodno sprovedenom parničnom postupku. Kada majka prijavljuje rođenje deteta van braka, matičar je dužan da je pouči o njenom pravu da imenuje muškarca koga smatra ocem deteta. Ako majka imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, matičar je dužan da pozove tog muškarca da u roku od 30 dana da izjavu o priznanju očinstva. Ako muškarac koga je majka imenovala ocem deteta u roku od 30 dana ne da nikakvu izjavu ili izjavi da on nije otac deteta, matičar je dužan da majku pouči o njenom pravu na utvrđivanje očinstva sudskom odlukom. U braku, pod uslovom da otac ne gaji sumnje, postupak je isti. Drugih razlika nema. Dete rođeno van braka može naslediti svog umrlog roditelja isto kao i dete rođeno u braku. Roditelji, bili u braku ili ne, dužni su da izdržavaju svoju decu i da zajednički i sporazumno odlučuju o bitnim pitanjima kada se radi o detetu. Roditelji imaju pravo da slobodno izaberu ime deteta.

U slučaju raskida vanbračne zajednice osnovni problem je podela zajedničke imovine, izdržavanje dece i vršenje roditeljskog prava. To se može postići sporazumom između bivših partnera, a ako se strane ne mogu dogovoriti, odlučiće sud u postupku.

Mnogi partneri ne stupaju u brakove da se ne bi „gnjavili” sa papirima i administracijom, ali je zapravo mnogo teže biti u vanbračnoj zajednici nego u braku i to baš iz razloga što se ona uvek i iznova mora dokazivati u svakoj pojedinačnoj situaciji.

Bitno je znati da i brak i vanbračna zajednica obavezuju i da se i jedno i drugo se može zloupotrebiti, ali da zajednica u kom god obliku bila nije prepreka za srećan život. Nasilje u porodici nije dozvoljeno ni u braku ni u vanbračnoj zajednici. Pravne posledice mogu biti razne, ali posmatrajte vanbračnu zajednicu kao neuknjižen, a brak kao uknjižen stan.