Брак у Месопотамији и где је ту љубав?

Брак у античкој Месопотамији је био од виталне важности за опстанак заједнице. Укратко, служио је за обезбеђивање потомства, продужетак лозе и гаранција социјалне сигурности у друштву. Гледано очима данашњег модерног човека брак као једини начин за остваривање (законског) потомства делује као заостало гледиште. Међутим, у давна времена потомство је било изузетно значајно. Што више потомака значило је већу сигурност.

Та сигурност има више значења. Прво, због немогућег доказивања очинства, деца рођена у браку сматрају се децом оца из тог брака. У тадашњим друштвима где је царовао обичај и владао морал (колико год лажан може бити) ово је било изузетно битно, а законита деца су уживала сва права која им је закон и обичај давао. Друго, деца када стасају и ојачају су радна снага која је увек потребна у пољопривредном друштву. Треће, обезбеђено потомство је на неки начин била обезбеђена пензија. Када родитељи остаре друштвене обичајне норме су налагале да их деца издржавају. Данас је слично регулисано Породичним законом код нас.

Бракови су били уговорени. То значи да две породице закључују уговор о браку, док се млада и младожења до тада нису видели, а могуће да нису ни знали једно за друго. Наравно, ове заједнице су биле мале те је скоро па немогуће било да се негде не виде, не сретну или да бар чују једно за друго.

Такође, постојао је и обичај „продаје младе” где се девојке изложе, а „најбоље” иду најбољем понуђачу тј. ономе са највише пара, на својеврсном конкурсу (тендеру).

Отац историје, Херодот писао је о овом обичају у Асирији, где након описивања њихове одеће, каже:

А обичаје су имали овакве. Према моме мишљењу, најпаметнији им је овај обичај; а исти такав постоји, како сам чуо, и код илирског племена Венета. У сваком селу дешава се једанпут годишње ово. Кад девојке дорасту за удају, доводе их све заједно на једно место ради удаје, а око њих се окупи мноштво мушкараца. Тада устане гласник и нуди једну по једну девојку на продају, и то: прво најлепшу од њих, а затим, пошто ову неки младожења купи за много новаца, нуди другу, која по лепоти долази иза најлепше, али увек под условом да се онај који купи девојку мора њоме и да ожени. Најбогатије бабилонске младожење надмећу се који ће више дати за најлепше удаваче. Али сиромашне младожење не маре баш много за лепоту удавача, већ се жене ружним девојкама и уз њих добијају мираз. Кад гласник, наиме, заврши са распродајом најлепших удавача, изведе он најружнију удавачу, или неку сакату, ако би се нашла, и пита ко ће ову узети за жену уз најмањи мираз, све док је не добије онај који је пристао на најмањи мираз. Мираз дају оне најлепше удаваче. И тако оне лепе помажу ружним и сакатим удавачама да се и оне удају. Нико није могао да уда своју кћер за кога хоће, нити је ико смео без јемца одвести купљену девојку својој кући, и морао је дати јемство да ће купљену девојку заиста узети за жену, и тек тада ју је могао водити својој кући.

А ако се не би у браку слагали, морао је младожења, опет по закону, да намири новац. Тада је, исто тако, било омогућено и онима из других села који би хтели да учествују у дражби. Овог врло лепог обичаја данас је, свакако, нестало, и они су у најновије време измислили други обичај (да се девојкама не би учинила неправда и да се не би морале удавати у друго место). Откад је, наиме, земља пала у руке непријатеља и људи осиромашили и пали у невољу, сваки је грађанин, због сиромаштва, упућивао своју женску децу да се продају за новац.

– 196. пасус, Историја, Књига прва, Матица српска (превод са старогрчког Милан Арсенић)

Ово чиме Херодот завршава пасус је обичај да је свака жена, бар једном у животу, морала седети испред храма богиње Иштар (Инане) пристајући на секс са било ким. Чак и потпуним странацем. Идеја иза овог обичаја била је да се осигура плодност и напредак заједнице.

Међутим, пошто се девојчина невиност сматрала неопходним условом за ступање у брак, може се претпоставити да су испред храма седеле удате жене. Овај обичај је касније назван „света проституција” и до данашњег времена је оповргнут више пута. Поготову ако узмемо у обзир да Херодотова писанија нису била заснована ни на каквим фактима, већ на рекла-казала причама, које су неке биле гласине и легенде, док су друге биле вероватне. Горњу пијацу жена неки историчари сматрају вероватном.

Код Сумера и код Вавилоњана брак је заправо био посао. Сумерска реч за љубав у буквалном преводу значи „премер земље”. Немојте помислити да су геометри били посебно на гласу, већ да је брак био однос „колко сам ја ту добар”. Сваки брак почињао је уговором, а ако обавезе из уговора нису извршене жена са којом се младожења оженио не може му постати жена. Основ уговора је отпао!

Уговарање брака је текло овако: Када се уговор потпише пред сведоцима, заказивала се церемонија венчања тј. свадба која се састојала из пет фаза.

Прва фаза је била веридба, тј. потписивање уговора. Друга је била куповина младе, где је новац давао младожења као и давање мираза, где је новац давао младин отац. Потом, као треће, следила је свадба ко свадба и шта да се прича, парада пијанства и кича. Четврто, млада је одлазила у свој нови дом, код свекра и свекрве да се лепо слажу, као што је то иначе обичај. На крају, као пето, сношај. Баш тако, једноставно. Након неопходног услова девојчине невиности, циљ је био да затрудни и у догледној будућности од девет месеци роди здравог потомка.

Историчар Бертман наводи да су веридбе биле озбиљан посао са озбиљним последицама, поготову за оне склоне пишманлуку. На пример, према Хамурабијевом законику, вереник који би се предомислио морао би да плати цео мираз и цену младе. Ако би се предомислио свекар морао би да плати двоструки износ цене младе. Међутим, ако би конкурентски просац наговорио свекра да се предомисли, морао би не само да плати двоструки износ младе, већ би ривалском просцу било забрањено да се ожени младом.

Овакви пенали су уведени да би се вердиби приступило озбиљно као сваком другом правном послу што треба приступити. Међутим, с обзиром на то да су у брак ступали као тинејџери, а то доба су увек биле „луде године”, млађарија није увек желела да поштује жеље својих родитеља. Отуд и овакво решење правног „убеђивања”.

Где је ту љубав?

Ако пацијент константно прочишћава грло; остаје без текста; прича сам са собом када је потпуно сам и кикоће се без разлога у угловима поља, уме бити лошег расположења, уског грла, не види задовољство у јелу и пићу, стално понавља уз велике уздахе ‘Ох моје једно срце!’ – болује од љубавне боли. За мушкарца или жену – исто је.

Ово горње је медицински текст или „дијагноза” из Асурбанипалове библиотеке у Ниниви.

Како је света и века људи су се заљубљивали и волели. Постоје и докази да су постојале и ванбрачне заједнице у Међуречју. Тако песме из тог доба казују о дубоким емоцијама међу љубавницима. На пример наслови песама били су „Сну, нестани! Желим да држим моју драгу у наручју!”, „Док ми говориш, срце ми натиче и могу умрети”, „Прошлу ноћ нисам ока склопио(ла). Да, био сам будан(на) читаве ноћи, моја душо, мислећи на тебе”.

Једна Акадска песма из 1750. године п.н.е. говори о двоје љубавника како се препиру јер је друга „бацила око” на њега, а он мора доказати својој драгој да му је она једина. На крају, након што су решили проблем и помирили се, живели су срећно. Учењак Ботеро наводи песму у којој су богиња Инана (иста она пред чијим су храмом жене, наводно, упражњавале „свету проституцију”) и њен љубавник Думузи персонификација тинејџерских љубави и непослушности родитељима. У песми је Инана натерана да се уда за успешног сељака, такође бога, Енкимдуа, али је волела бога-овчара Думузија, те је на крају изабрала њега. У песми је бесно изашла из куће и отишла да се види са својим вољеним испод звезда „које су сјајиле као она”. Нежно у сред миловања, видевши да ноћ „напредује”, запитала се како ли ће објаснити мајци где је била у ситне сате. Каже: „Пусти ме! Морам кренути кући! / Коју ли ћу лаж рећи својој мајци Нингал?” Думузи је наводи на одговор да треба да каже како су је другарице убедиле да пође са њима да слушају музику и играју.

Слично како је било у античкој Месопотамији пре пет хиљада година било је и кроз велики део историје. Уговорени бракови, љубави, песме, сузе и разводи. Многе су песме о томе написане, али не треба упасти у замку тумачења људских односа искључиво кроз правне текстове. Право је често ригидно, а његове норме су често кроз историју (а и данас су) била жеља законодаваца за успостављањем неког поретка. Међутим, живот је занимљив, чудан и увек непредвидив.

Данас је брак институција око које се изнова води полемика. Једни кажу да је то „парче папира”, док други желе истополне бракове. Како било, људи се венчавају и (срећом) не размишљају о разводу брака. Међутим, ту долазимо до непредвидивости живота и проблема који могу настати када љубав напусти подијум за игру.

Илустрација уз текст „Вавилонска брачна пијаца“, Едвин Лонг 1875. Краљевски Халувеј колеџ у Лондону