Brak u Mesopotamiji i gde je tu ljubav?

Brak u antičkoj Mesopotamiji je bio od vitalne važnosti za opstanak zajednice. Ukratko, služio je za obezbeđivanje potomstva, produžetak loze i garancija socijalne sigurnosti u društvu. Gledano očima današnjeg modernog čoveka brak kao jedini način za ostvarivanje (zakonskog) potomstva deluje kao zaostalo gledište. Međutim, u davna vremena potomstvo je bilo izuzetno značajno. Što više potomaka značilo je veću sigurnost.

Ta sigurnost ima više značenja. Prvo, zbog nemogućeg dokazivanja očinstva, deca rođena u braku smatraju se decom oca iz tog braka. U tadašnjim društvima gde je carovao običaj i vladao moral (koliko god lažan može biti) ovo je bilo izuzetno bitno, a zakonita deca su uživala sva prava koja im je zakon i običaj davao. Drugo, deca kada stasaju i ojačaju su radna snaga koja je uvek potrebna u poljoprivrednom društvu. Treće, obezbeđeno potomstvo je na neki način bila obezbeđena penzija. Kada roditelji ostare društvene običajne norme su nalagale da ih deca izdržavaju. Danas je slično regulisano Porodičnim zakonom kod nas.

Brakovi su bili ugovoreni. To znači da dve porodice zaključuju ugovor o braku, dok se mlada i mladoženja do tada nisu videli, a moguće da nisu ni znali jedno za drugo. Naravno, ove zajednice su bile male te je skoro pa nemoguće bilo da se negde ne vide, ne sretnu ili da bar čuju jedno za drugo.

Takođe, postojao je i običaj „prodaje mlade” gde se devojke izlože, a „najbolje” idu najboljem ponuđaču tj. onome sa najviše para, na svojevrsnom konkursu (tenderu).

Otac istorije, Herodot pisao je o ovom običaju u Asiriji, gde nakon opisivanja njihove odeće, kaže:

A običaje su imali ovakve. Prema mome mišljenju, najpametniji im je ovaj običaj; a isti takav postoji, kako sam čuo, i kod ilirskog plemena Veneta. U svakom selu dešava se jedanput godišnje ovo. Kad devojke dorastu za udaju, dovode ih sve zajedno na jedno mesto radi udaje, a oko njih se okupi mnoštvo muškaraca. Tada ustane glasnik i nudi jednu po jednu devojku na prodaju, i to: prvo najlepšu od njih, a zatim, pošto ovu neki mladoženja kupi za mnogo novaca, nudi drugu, koja po lepoti dolazi iza najlepše, ali uvek pod uslovom da se onaj koji kupi devojku mora njome i da oženi. Najbogatije babilonske mladoženje nadmeću se koji će više dati za najlepše udavače. Ali siromašne mladoženje ne mare baš mnogo za lepotu udavača, već se žene ružnim devojkama i uz njih dobijaju miraz. Kad glasnik, naime, završi sa rasprodajom najlepših udavača, izvede on najružniju udavaču, ili neku sakatu, ako bi se našla, i pita ko će ovu uzeti za ženu uz najmanji miraz, sve dok je ne dobije onaj koji je pristao na najmanji miraz. Miraz daju one najlepše udavače. I tako one lepe pomažu ružnim i sakatim udavačama da se i one udaju. Niko nije mogao da uda svoju kćer za koga hoće, niti je iko smeo bez jemca odvesti kupljenu devojku svojoj kući, i morao je dati jemstvo da će kupljenu devojku zaista uzeti za ženu, i tek tada ju je mogao voditi svojoj kući.

A ako se ne bi u braku slagali, morao je mladoženja, opet po zakonu, da namiri novac. Tada je, isto tako, bilo omogućeno i onima iz drugih sela koji bi hteli da učestvuju u dražbi. Ovog vrlo lepog običaja danas je, svakako, nestalo, i oni su u najnovije vreme izmislili drugi običaj (da se devojkama ne bi učinila nepravda i da se ne bi morale udavati u drugo mesto). Otkad je, naime, zemlja pala u ruke neprijatelja i ljudi osiromašili i pali u nevolju, svaki je građanin, zbog siromaštva, upućivao svoju žensku decu da se prodaju za novac.

– 196. pasus, Istorija, Knjiga prva, Matica srpska (prevod sa starogrčkog Milan Arsenić)

Ovo čime Herodot završava pasus je običaj da je svaka žena, bar jednom u životu, morala sedeti ispred hrama boginje Ištar (Inane) pristajući na seks sa bilo kim. Čak i potpunim stranacem. Ideja iza ovog običaja bila je da se osigura plodnost i napredak zajednice.

Međutim, pošto se devojčina nevinost smatrala neophodnim uslovom za stupanje u brak, može se pretpostaviti da su ispred hrama sedele udate žene. Ovaj običaj je kasnije nazvan „sveta prostitucija” i do današnjeg vremena je opovrgnut više puta. Pogotovu ako uzmemo u obzir da Herodotova pisanija nisu bila zasnovana ni na kakvim faktima, već na rekla-kazala pričama, koje su neke bile glasine i legende, dok su druge bile verovatne. Gornju pijacu žena neki istoričari smatraju verovatnom.

Kod Sumera i kod Vavilonjana brak je zapravo bio posao. Sumerska reč za ljubav u bukvalnom prevodu znači „premer zemlje”. Nemojte pomisliti da su geometri bili posebno na glasu, već da je brak bio odnos „kolko sam ja tu dobar”. Svaki brak počinjao je ugovorom, a ako obaveze iz ugovora nisu izvršene žena sa kojom se mladoženja oženio ne može mu postati žena. Osnov ugovora je otpao!

Ugovaranje braka je teklo ovako: Kada se ugovor potpiše pred svedocima, zakazivala se ceremonija venčanja tj. svadba koja se sastojala iz pet faza.

Prva faza je bila veridba, tj. potpisivanje ugovora. Druga je bila kupovina mlade, gde je novac davao mladoženja kao i davanje miraza, gde je novac davao mladin otac. Potom, kao treće, sledila je svadba ko svadba i šta da se priča, parada pijanstva i kiča. Četvrto, mlada je odlazila u svoj novi dom, kod svekra i svekrve da se lepo slažu, kao što je to inače običaj. Na kraju, kao peto, snošaj. Baš tako, jednostavno. Nakon neophodnog uslova devojčine nevinosti, cilj je bio da zatrudni i u doglednoj budućnosti od devet meseci rodi zdravog potomka.

Istoričar Bertman navodi da su veridbe bile ozbiljan posao sa ozbiljnim posledicama, pogotovu za one sklone pišmanluku. Na primer, prema Hamurabijevom zakoniku, verenik koji bi se predomislio morao bi da plati ceo miraz i cenu mlade. Ako bi se predomislio svekar morao bi da plati dvostruki iznos cene mlade. Međutim, ako bi konkurentski prosac nagovorio svekra da se predomisli, morao bi ne samo da plati dvostruki iznos mlade, već bi rivalskom proscu bilo zabranjeno da se oženi mladom.

Ovakvi penali su uvedeni da bi se verdibi pristupilo ozbiljno kao svakom drugom pravnom poslu što treba pristupiti. Međutim, s obzirom na to da su u brak stupali kao tinejdžeri, a to doba su uvek bile „lude godine”, mlađarija nije uvek želela da poštuje želje svojih roditelja. Otud i ovakvo rešenje pravnog „ubeđivanja”.

Gde je tu ljubav?

Ako pacijent konstantno pročišćava grlo; ostaje bez teksta; priča sam sa sobom kada je potpuno sam i kikoće se bez razloga u uglovima polja, ume biti lošeg raspoloženja, uskog grla, ne vidi zadovoljstvo u jelu i piću, stalno ponavlja uz velike uzdahe ‘Oh moje jedno srce!’ – boluje od ljubavne boli. Za muškarca ili ženu – isto je.

Ovo gornje je medicinski tekst ili „dijagnoza” iz Asurbanipalove biblioteke u Ninivi.

Kako je sveta i veka ljudi su se zaljubljivali i voleli. Postoje i dokazi da su postojale i vanbračne zajednice u Međurečju. Tako pesme iz tog doba kazuju o dubokim emocijama među ljubavnicima. Na primer naslovi pesama bili su „Snu, nestani! Želim da držim moju dragu u naručju!”, „Dok mi govoriš, srce mi natiče i mogu umreti”, „Prošlu noć nisam oka sklopio(la). Da, bio sam budan(na) čitave noći, moja dušo, misleći na tebe”.

Jedna Akadska pesma iz 1750. godine p.n.e. govori o dvoje ljubavnika kako se prepiru jer je druga „bacila oko” na njega, a on mora dokazati svojoj dragoj da mu je ona jedina. Na kraju, nakon što su rešili problem i pomirili se, živeli su srećno. Učenjak Botero navodi pesmu u kojoj su boginja Inana (ista ona pred čijim su hramom žene, navodno, upražnjavale „svetu prostituciju”) i njen ljubavnik Dumuzi personifikacija tinejdžerskih ljubavi i neposlušnosti roditeljima. U pesmi je Inana naterana da se uda za uspešnog seljaka, takođe boga, Enkimdua, ali je volela boga-ovčara Dumuzija, te je na kraju izabrala njega. U pesmi je besno izašla iz kuće i otišla da se vidi sa svojim voljenim ispod zvezda „koje su sjajile kao ona”. Nežno u sred milovanja, videvši da noć „napreduje”, zapitala se kako li će objasniti majci gde je bila u sitne sate. Kaže: „Pusti me! Moram krenuti kući! / Koju li ću laž reći svojoj majci Ningal?” Dumuzi je navodi na odgovor da treba da kaže kako su je drugarice ubedile da pođe sa njima da slušaju muziku i igraju.

Slično kako je bilo u antičkoj Mesopotamiji pre pet hiljada godina bilo je i kroz veliki deo istorije. Ugovoreni brakovi, ljubavi, pesme, suze i razvodi. Mnoge su pesme o tome napisane, ali ne treba upasti u zamku tumačenja ljudskih odnosa isključivo kroz pravne tekstove. Pravo je često rigidno, a njegove norme su često kroz istoriju (a i danas su) bila želja zakonodavaca za uspostavljanjem nekog poretka. Međutim, život je zanimljiv, čudan i uvek nepredvidiv.

Danas je brak institucija oko koje se iznova vodi polemika. Jedni kažu da je to „parče papira”, dok drugi žele istopolne brakove. Kako bilo, ljudi se venčavaju i (srećom) ne razmišljaju o razvodu braka. Međutim, tu dolazimo do nepredvidivosti života i problema koji mogu nastati kada ljubav napusti podijum za igru.

Ilustracija uz tekst „Vavilonska bračna pijaca“, Edvin Long 1875. Kraljevski Haluvej koledž u Londonu