Право на накнаду штете у јавном превозу

Свако јутро иста сцена. Чекате превоз, а он касни. Када дође у њему је гужва. Ушли сте у превоз јер се на посао мора ићи, а кашњење се не толерише. Метро немамо, таква нам је црна судбина (оно што се тако зове – није).

Док се возите спокојно кроз слушалице вашег мобилног телефона допире гласан звук сирене и ударате главом у рукохват. Боли вас нос из њега цури крв. Иако нисам медицински техничар или доктор, али са великом сигурношћу вам могу рећи да сте нос поломили или бар хрскавицу нагњечили. Поготову ако не стоји баш у винклу.

Шта се десило? Постали сте учесник саобраћајне незгоде. Можда сте за вечеру лук јели и на њега мирисали, али свакако ваше кривице као путника нема. Ваше право је да тражите накнаду штете. Добро, не баш од оне пуније госпође која вам је стајала на нози сво време пута, иако теоријски основ постоји и за то, већ ћете накнаду штете захтевати од превозника, у овом случају ГСП-а.

Осим ако нисте оштетили неку вредну ствар, нпр. мобилни телефон или лаптоп, штета је – нематеријална.

Откуд вам право да тражите накнаду штете? Ако нисте возач вероватно сте чули за обавезно осигурање у саобраћају. Поред тога што га плаћају возачи аутомобила (и проклињу), плаћају га и сви остали који нешто возе. Изузев возила Војске Србије. Закон о обавезном осигурању у саобраћају у члану 2 као врсте обавезног осигурања у саобраћају наводи:

1. осигурање путника у јавном превозу од последица несрећног случаја
2. осигурање власника моторних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима
3. осигурање власника ваздухоплова од одговорности за штету причињену трећим лицима и путницима
4. осигурање власника чамаца од одговорности за штету причињену трећим лицима

Ако погледате под тачком бр. 1 – то је основ наше приче, а накнаде ваше штете. Сва возила морају бити осигурана. Власници превозних средстава којима се обавља јавни превоз путника и власници других превозних средстава, дужни су да закључе уговор о обавезном осигурању пре него што се превозно средство стави у саобраћај. Као што смо већ писали, ко другоме проузрокује штету дужан накнадити је.

У случају јавног превоза требало би утврдити ко је власник превозног средства, да ли је то ГСП или приватни превозник који има уговор са градом, јер су власници превозних средстава којима се обавља јавни превоз путника дужни су да закључе уговор о осигурању путника у јавном превозу од последица несрећног случаја (каже даље закон).

Међутим, ако нисте путник у јавном превозу у граду, већ сте путник у било ком другом возилу јавног превоза, по истом основу имате право на накнаду штете. Горе наведени уговор обавезни су да закључе власници: аутобуса којим се обавља јавни превоз у градском, приградском, међуградском и међународном линијском и ванлинијском превозу (наш пример), аутобуса којим се обавља превоз запослених на посао и са посла (организовани превоз радника), аутобуса којим се обавља превоз деце и ученика до предшколских, односно школских установа и од предшколских, односно школских установа (организовани превоз деце и ученика), аутобуса за превоз туриста (туристички аутобуси, нпр. разгледање града или тур-оператери), путничких аутомобила којима се обавља ауто-такси превоз и „рент-а-кар“ возила, шинских возила за превоз путника (судећи по слову закона, имамо железницу), свих врста пловних објеката, којима се на редовним линијама или слободно превозе путници, укључујући и крстарења и превоз туриста (прво жене и деца, а потом накнада штете), свих врста „рент-а-кар“ пловних објеката горе наведених, ваздухоплова чија је намена јавни авио-превоз (редовни, чартер, авио-такси), туристичких ваздухоплова који се користе за краће прелете и панорамске летове и „рент-а-кар“ ваздухоплова, других превозних средстава, без обзира на врсту погона, којима се превозе путници, уз наплату превоза, у виду регистроване делатности – дакле, сви.

Треба обратити посебну пажњу да је власник превозног средства дужан да на видном месту у превозном средству и возној карти назначи податке о закљученом уговору о осигурању, а нарочито назив друштва за осигурање и права путника по основу тог уговора.

Ко је путник у јавном превозу?

У смислу закона, путник у јавном превозу је свако лице које се налази у превозном средству којим се обавља јавни превоз и која имају намеру да путују (тј. да се превезу па макар и једну станицу). Такође, то су и лица која се налазе у кругу станице, пристаништа, луке, аеродрома или у непосредној близини превозног средства, пре укрцавања, која имају намеру да путују. Дакле, ако вам се нешто деси на станици док чекате превоз, основ за накнаду штете постоји. Наравно, мора постојати узрочност. Даље, то су лица која су обавила путовање и напустила превозно средство, а налазе се у непосредној близини превозног средства, у кругу станице, пристаништа, луке или аеродрома. Другим речима, тик што сте изашли из аутобуса десио се несрећни случај.

Лица која имају право на бесплатну вожњу, било да су повлашћене категорије становништва или се бесплатно возе по неком другом основу, такође имају право на накнаду штете и сматрају се путницима, осим ако им то није радно место (возач, контролор итд. где имају друга права, али из радног односа).

Када смо код бесплатног превоза питање је да ли се путником сматра и онај који нема карту, тј. шверцује се? Да, јер члан 15 ст. 1 тачка 1 каже да ће се путником сматрати сва лица без обзира да ли су купила возну карту, или нису.

Појам путника у јавном превозу

Члан 15

Путници у јавном превозу, у смислу овог закона, су:

1) лица која се налазе у превозном средству којим се обавља јавни превоз и која имају намеру да путују, без обзира да ли су купила возну карту или нису;
2) лица која се налазе у кругу станице, пристаништа, луке, аеродрома или у непосредној близини превозног средства, пре укрцавања, која имају намеру да путују;
3) лица која су обавила путовање и напустила превозно средство, а налазе се у непосредној близини превозног средства, у кругу станице, пристаништа, луке или аеродрома.

Путницима из става 1. овог члана сматрају се и лица која имају право на бесплатну вожњу.

Путницима из става 1. овог члана не сматрају се лица којима је место рада на превозном средству.

Закон о обавезном осигурању у саобраћају
(„Сл. гласник РС“, бр. 51/2009 и 78/2011)

Чак и да власник превозног средства није закључио уговор о осигурању или је над осигуравајућем друштву покренут поступак стечаја и над попом има поп: Штета ће се наплатити из средстава Гарантног фонда.

Међутим, ако сте ишли на посао, или са посла или обављали нешто у вези посла (делокруг рада) иста повреда ће се третирати и као повреда на раду па и по том основу, такође, имате основа за накнаду штете (и лепши нос). О томе другом приликом.

 

Путујте безбедно.