Da li robot može postati državljanin Republike Srbije?

Tragom vesti da je robot Sofija dobila državljanstvo Saudijske Arabije, pokušaćemo da ispitamo da li robot može postati državljanin Republike Srbije.

Robot je kovanica koja je na svetsku jezičku pozornicu došla iz češkog jezika od reči “robota” ili “rob” što znači raditi. U srpskom jeziku postoji reč “rabota” u smislu posao, rad, npr. “pisati tekst na temu da li robot može postati državljanin Srbije je jalova rabota.”

Iako je opšte poznato valja napomenuti da je termin robot skovao Josef Čapek, brat Karela Čapeka koji je 1920. godine objavio naučno-fantastični roman Rosumovi univerzalni roboti ili R.U.R. Sve ostalo je istorija, ali i budućnost.

“Čovečanstvo još nije došlo do najveće pokretačke sile u duhovnom svetu, a bez njenog prisustva pokretačke sile toplote i elektriciteta ne mogu dati svoj puni doprinos razvoju duhovnog života čoveka”, Mihajlo Pupin, 1932. godine prilikom primanja Džon Fricove medaljeZapravo, roboti su mašine i to elektro-mehaničke, koje su sposobne da obavljaju određene zadatke da li autonomno po sopstvenom ćefu ili pod kontrolom čoveka i njegovog ćefa. Roboti postoje više decenija u komercijalnoj upotrebi, na primer u Japanu se već četiri decenije koriste roboti u proizvodnji automobila. Treba napomenuti da je jedan od pionira humanoidne robotike prof. Miomir Vukobratović, a Beogradska škola robotike bila je izuzetno napredna za to doba pogotovu zbog profesorovog principa stabilnosti robota (tačka-nula-momenat ili zakon nultog momenta) koji je osnov za sve vrste robota ovog tipa. Te 1969. godine u Institutu “Mihajlo Pupin” stvoren je i prvi aktivni egzoskelet (težak 12kg), ali kao i druge stvari u Srbiji, roboti su u zapećku iako svetska nauka i industrija napreduju, nekad se čini i – prebrzo.

Međutim, u poplavi “deljenja” šakom i kapom srpskog državljanstva raznim osobama bez jasnog povoda ili zasluga, čini se da je takav potez povučen iz reklamnih pobuda. Međutim, dok za takve administrativne poteze države Srbije niko u svetu ne sazna, ili ako sazna to se ne smatra nekakvom vešću, za takođe reklamni potez Saudijske Arabije saznao je čitav svet, mnogo širi od tehnoloških zaluđenika.

Napomenuli smo da je robot mašina, što bi bilo jasno i bez napomene. Da je mašina stvar, takođe ne treba napominjati. Međutim, stvar bi trebalo definisati po pravnoj teoriji kako bi stvari u ovom tekstu bile jasnije.

Stvar je, dakle, materijalni deo prirode koji je nalazi u ljudskom pritežanju tj. aprehenziji na kojoj je moguće zasnovati pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo (pravo na stvarima). Neke stvari su u prometu, dok su druge van pravnog prometa, a razjašenje ovih pojmova laicima ostavićemo za neki drugi tekst. Bitno je istaći da sva tri uslova moraju postojati kumulativno kako bi se neka stvar smatra stvari u pravnom smislu. Roboti su itekako, za sada, stvari.

Kažemo, za sada, jer Evropski parlament želi da robotima prizna status “elektronskih lica” (osoba, eng. electronic persons). U nacrtu izveštaja s preporukama, iako će delovati komično, u uvodu pod tačkom A. kaže se doslovce

Sve od Frankenštajnovog čudovišta Meri Šeli, preko klasičnog mita o Pigmalionu i Pragovog golema, pa do robota Karla Čapeka koji je i skovao taj termin, ljudi su maštali o mogućnostima stvaranja inteligentnih mašina, najčešće androida sa ljudskim karakteristikama.

Dalje se pominje vrtoglavi rast robotike i veštačke inteligencije, ali je zanimljivo da se nacrt u Opštim principima (L.) poziva na Asimove zakone robotike.

Ove zakone “doneo je” Azjak (Isaak) Asimov šezdesetih godina 20. veka i glase (doduše više liče na član nekog zakona):

1. zakon – Robot ne sme povrediti ljudsko biće niti ustezanjem od delanja dozvoliti da ono bude povređeno.
2. zakon – Robot se mora povinovati naređenjima koje dobija od ljudskih bića izuzev kada su ona u suprotnosti sa prvim zakonom.
3. zakon – Robot mora štititi svoju sopstvenu egzistenciju izuzev u slučaju kada je ta zaštita u suprotnosti sa prvim i drugim zakonom.

Univerzalni zakoni robotike su prvi put uvedeni u kratkoj priči Ajzaka Asimova iz 1942. „Trčeći okolo“ (Runaround). Ova tri zakona citirana su kao građa iz „Priručnika robotike, 56. izdanje, 2058 N.E.Ne treba zaboraviti da postoje zakoni za ljude, a ljudi ih svakodnevno krše. Ostaje pitanje da li će robotske zakone (i druge koji se ne odnose na njih) kršiti i roboti jednoga dana. Autor ovog teksta je skromnog mišljenja da će roboti postati izistinski inteligentni kada počnu da krše zakone koji su im propisani. Ne zato što treba kršiti zakone, već zato što je to odraz ljudskosti. Takođe, postoje roboti koji se primenjuju u vojnoj industriji koji krše prvi zakon robotike, ali su tako programirani, dakle ne krše ga svojevoljno.

Evropski parlament se dalje pita (T.):

Uzimajući u obzir nedvosmislenu autonomiju robota javlja se pitanje njihove prirode u svetlu postojećih pravnih kategorija – da li ih treba smatrati prirodnim licima; pravnim licima, životinjama ili stvarima – ili treba napraviti novu kategoriju, sa svim specifičnostima i implikacijama koje se odnose na priznavanje prava i obaveza, uključujući i sposobnost činjenje za štete.

Ili (31.f)

Stvarajući specifični pravni status za robote, tako da bar najsofisticiraniji autonomni roboti mogu imati status elektronskog lica (osobe) sa specifičnim pravima i obavezama, uključujući i da koristeći za dobro mogu napraviti bilo kakvu štetu, i primenjivati elektronsku ličnost (osobu) u slučajevima kada roboti naprave pametne autonomne odluke ili na bilo koji način nezavisno stupaju u odnose sa trećim licima.

U svakom slučaju, a to je ono što ljude i pravne poretke (države) zanima, a posebno se napominje da je potrebno definisati odgovornost robota za nastalu štetu. Za sada držaćemo se objektivne odgovornosti kao takve. Takođe je zanimljivo pitanje da, u slučaju da robot poseduje određenu vrstu autonomnije i inteligencije u smislu mašte, kome pripada autorsko delo koje je stvorio robot? Kao što vidimo, ovim se otvaraju mnoga pitanja za koje se još traže odgovori, čak i pre nego što roboti postanu toliko pametni da naprave sebi robote koji će raditi umesto njih i svoj život posvetiti pecanju.

Masniji deo ove priče govori o ljudima. Iako je sveprisutan napor da ljudi postanu kao roboti, dok neki i sami žele da se poistovete sa njima, samo ljudi mogu biti građani, a samim tim postati državljani Republike Srbije. Ustav naše patrije garantuje ljudski život kao neprikosnoven, a fizički i psihički integritet kao nepovrediv. Ustav, doduše, ne govori o mašinama ali to je “jalova rabota”. Dok se ne prizna, nekakvim pravnim konstruktom, da i mašine imaju život, smatraćamo ih za mašine, tj. stvari (kao što je npr. traktor).

Čak iako bi priznali robotima određenu autonomiju svesti, roboti će biti u nečijem vlasništvu. To bi s druge strane za robote predstavljalo problem jer je, takođe po Ustavu, zabranjeno ropstvo, robovski rad ili držanje nekoga u položaju sličnom ropstvu. Loš ugovor o radu, skupi krediti i drugi pojavni oblici života u Srbiji se ne smatraju držanjem u robovskom položaju jer u teoriji postoji pravo izbora i autonomija volje svakog pojedinca.

Iako nismo stručnjaci za saudijsko pravo, te ne znamo kako i na koji način je robot postao državljanin Kraljevine Saudijske Arabije, duboko smo uvereni da po domicilnom pravu, a i po uporednom pravu evropskih država ovako nešto nije (za sada) moguće, iako je intencija Evropskog parlamenta, videli smo, drugačija. Ne treba, međutim, zanemariti ni vek u kome živimo, a to je 21. vek koji karakteriše populizam svake vrste i preko svake mere. Svedoci smo desnog, levog, ljudskopravnog, tehnološkog i sličnih nekada, međusobno prožetih, dodvoravanja određenim skupovima ljudi ili kompanija zarad dobijanja određenih (a)poena, te dok je svaki populizam zapravo neka vrsta reklame, ne treba se čuditi ako se uskoro još robota pojavi kao punopravni građani neke države. U trenutku nastajanja ovog teksta osvanula je vest da je dečak robot Mirai postao građanin Tokija.

Zakon o državljanstvu Republike Srbije u svom šestom članu navodi da se državljanstvo stiče isključivo poreklom, rođenjem na teritoriji Republike Srbije, prijemom ili po međunarodnim ugovorima.

Kada se već bavimo hipotetičkim naterivanjem maka na konac jasno je da robot ne može da se rodi u biološkom smislu, tako da ne može imati ni poreklo – osim ako ne potiče od đeda robota, a međunarodne konvencije ne priznaju robote za ljudska bića, tako da se možemo, bar za sada, manuti međunarodnih ugovora.

“Budućnost je već tu samo nije ravomerno raspoređena”, kaže Vilijem Gibson, otac sajberpankaOstaje nam krajnja pretpostavka – prijem (robota) u srpsko državljanstvo. Član 14 istog zakona o prijemu u knjigu državljana Republike Srbije veli da samo stranac kome je shodno propisima o kretanju i boravku stranaca odobreno stalno nastanjenje u Republici Srbiji može biti, na svoj zahtev, primljen u državljanstvo Republike Srbije. Tako, sve i da je robotu priznat određen stepen humanoidnosti u smislu da je polu-čovek (elektronsko lice ili osoba), robot mora podneti zahtev za državljanstvo. Ako je neki savremeniji robot u pitanju, koji je zasnovan na visoko sofisticiranim algoritmima veštačke inteligencije, pitanje je da li će zaželeti da bude državljanin naše republike.

Iako se radi o strancu (dakle, robot bi morao biti državljanin neke druge države ili da je apatrid), potrebni uslovi su i da je da je navršio 18 godina života i da mu nije oduzeta poslovna sposobnost – a 18 godina star robot je već zastarela mašina pa je pitanje koliko bi Srbija imala interesa da prima zastarelu tehnologiju (hm). Dalje, potrebno je da ima otpust iz stranog državljanstva ili da podnese dokaz da će otpust dobiti ako bude primljen u državljanstvo Republike Srbije – hipotetički ovo je moguće, kao i sledeći uslov da je do podnošenja zahteva najmanje tri godine neprekidno imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Sledeći uslov je da robot podnese pisanu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom. To, prepostavljamo, nije teško. Zakon navodi još mnoge uslove za sticanje državljanstva prijemom, a u smislu robota zanimljiv uslov je da robot može postati srpski državljanin i kada proveo najmanje tri godine u bračnoj zajednici sa domaćim državljaninom (robotom?) i da mu je odobreno stalno nastanjenje na teritoriji Srbije.

Gore navedeno je, naravno, naučna fantastika. Robot (ili algoritam bez mašinskog ispoljavanja u vidu humanoidnosti) može zameniti mnoge radnje koje su automatizovane i to se već dešava, a mudri kažu da je to budućnost i da će mnogi zbog robota ostati bez svojih radih mesta i poslova. Kažu da će čak i advokate zameniti roboti u bliskoj budućnosti (neće), ali to je tema za neki drugi tekst.

Međutim, sigurno je jedno – robot ne može ni na koji način postati državljanin Srbije, bar ne na ovoj razini pravne svesti i pozitivnih zakonskih rešenja. Robot je objekt, a ne subjekt prava.

Ovaj tekst je pisao advokat koje neki smatraju za ljude, a čitate ga vi kao ljudi, ali i mnoštvo robota koji pretražuju internet kako bi indeksirali sadržaj, brojali ključne reči i algoritmom nalazili smisao teksta.