Zaštita autorskog prava kao borba izdavača i autora

Štamparska mašina je jedan od poznatijih startapova u istoriji, čiji je pronalazak i dalji razvoj doprneo razvoju zaštite autorskog prava. Izumeo ju je Gutenberg u 15. veku.

Međutim, nije mnogo poznato, ali protiv Gutenberga je vodio postupak Johan Fust, investitor u projekat i to zbog duga od 1600 guldena sa kamatom (ukupno 2026 guldena) koji mu je po svoj prilici Gutenberg morao vratiti. Nije jasno, međutim, da li je Gutenberg u celini isplatio dug ili je Fust imao pravo zaloge na štamparskoj mašini, ali sigurno je da se 1455. godine prva štampana Biblija pojavila na svetlosti dana.

Inače, Johan Gutenberg nije izumeo štamparsku mašinu, već je inovirao dotadašnje pronalaske i sisteme štampe. Time što je odvojio slovoslagački i štamparski postupak, uz metalne kalupe i novu vrstu mastila, omogućio je da štampanje doživi procvat. Tako je u sledećih pedesetak godina svaki grad koji je držao do sebe imao štamparsku mašinu, čak i Cetinje i Senj pred kraj 15. veka (početak štampanja knjiga međ južnim Slovenima). Na Obodu, u Cetinju, štampana je prva knjiga na ovim prostorima, Oktoih. Na štampanju je radilo sedam monaha kojima je rukovodio jeromonah Makarije. Knjiga je imala 269 listova i engleski premijer Gledston je pred početak 20. veka u Zagrebu izjavio da su “Srbi imali štamparsku mašinu pre Oksforda i drugih sličnih centara u Evropi”.

Ovo omasovljenje štampanja knjiga omogućilo je stvaranje nove industrije. Za razliku od antičkih i srednjevekovnih vremena kada su se knjige prepisivale, sada su se brže slagale, štampale i umnožavale, a sama presa je bila jeftinija od kaluđera. Ili roba. U svakom slučaju, bilo je manje grešaka, a postojeće su se lakše ispravljale.

Autori su prodavali svoje rukopise izdavačima i za to dobijali naknadu, nakon čega su gubili sva prava na delu. Izdavači su štampali dela na kojima je bilo bitnije istaći ko je izdavač, nego ko je autor, te isti često nije ni bio istican. Tu su nastali problemi.

Kako je izdavač objavio neko delo, nisu postojale smetnje da drugi izdavač objavi to isto delo, što se često dešavalo zato što su troškovi umnožavanja bili niži. Jednostavno, nije opet bilo potrebno plaćati autoru rukopis, eventualne slovoslagačke greške su lakše ispravljane i brže je bilo presloviti već čitak štampani tekst nego čitati autorove žvrljotine. Drugim rečima, stvorila se nelojalna konkurencija tj. muktašenje (eng. free rider problem).

Usled ovakvog stanja štampari su počeli tražiti zaštitu od vladara. Godine 1495. u Veneciji, Senat je odobrio štamparu Manucu privilegiju (isključivo pravo) za štampanje Aristotela (kome nisu ni mogli platiti rukopis jer je dosta dugo bio blaženopočivši) na grčkom jeziku. Međutim, ovakav vid zaštite je bio sporadičan, te se stotinjak godina kasnije, takođe u Italiji, donosi Zakon o privilegijama (1603. godine) koji priznaje izdavačima, ali ne i autorima, isključiva vremenski ograničena prava na štampanje određenih dela.

Nakon toga sve više evropskih država donosi slične zakone. Zapravo, privilegije nisu nastale kako bi se zaštitili autori, već kako bi se zaštitili štampari. Međutim, postojao je i jedan veoma važan razlog. Vladari su davali privilegije izdavačima, ali su zadržavali pravo na cenzuru dela. Zavisno od države, trajanje zaštite je bilo različito definisano, od doživotnog (do smrti autora), do 14 ili 28 godina, sve uz mogućnost produženja na zahtev izdavača. Međutim, od 17. veka period zaštite se skraćuje, često na samo deset godina, što je u odnosu na današnje trajanje autorskog prava nezamislivo.

Zaštita autorskog prava – autorima

Nezadovoljni stanjem da štampari uživaju više prava od njih, među autorima počinje da se rađa svest o pravu autora na svom delu. Tako se sve češće isticalo da su prava izdavača veća od prava autora, koji im pravo ustupa.

Vođeni ovom idejom, autori su počeli delati na isti način kao što su nekada to radili izdavači, to jest, da se obraćaju vladarima za privilegije kako bi dobili isključivo pravo na svom delu. Autor koji bi dobio isključivost uživao je veću pravnu sigurnost od izdavača, jer se njegovo pravo smatralo svojinom, dok se pravo izdavača smatralo vrstom dozvole za objavljivanje.

Međutim, kao i izdavači, autori su zavisili od samovolje vladara. Tako, kao što su dobili privilegiju mogli su je i izgubiti, ali nezanemarljiv problem je bila zabrana titularu autorske privilegije da štampa i izdaje svoje delo. Dolazilo je do pravnog nonsensa, jer su autori morali da ustupaju izdavačima svoja prava, a ovi da ih štampaju i izdaju.

Ovakvo stanje je bilo sve manje održivo. Negodovali su autori, ali i izdavači. Budući da su izdavači bili ekonomski moćniji, počeli su da se zalažu za donošenje zakona koji bi regulisali ovu oblast, pogotovu jer su dotadašnje privilegije ulivale pravnu nesigurnost. Siromašniji izdavači, kao i oni koji su radili van prestoničkih gradova, sa manjom mogućnošću za dobijanje privilegija, imali su poseban interes da se ova materija reguliše na nivou čitave države, to jest, jednako za sve.

Početkom 18. veka u Engleskoj donet je Zakon Ane Stjuart (Statute of Anne, Copyright Act 1710), koji je istorijski značajan jer je po prvi put u istoriji autorima zakonom priznato pravo na autorskom delu. Zakon u preambuli kaže:

S obzirom da štampari, knjižari i druga lica u poslednje vreme pod okriljem načela Slobode štampe štampaju, preštampavaju i izdaju ili doprinose štampanju, preštampavanju i objavljivanju knjiga i drugih rukopisa bez pristanka Autora ili titulara tih knjiga i rukopisa na njihovu štetu, često uništavajući njih i njihove porodice: Zbog sprečavanja takvog postupanja u buduće i zbog podsticaja učenim ljudima da stvaraju i pišu korisne knjige; Dozvolite Vaše veličanstvo da bude usvojen…

Autorsko pravo po Zakonu Ane Stjuart bilo je isključivo i vremenski ograničeno na 21 godinu za dela objavljena pre objavljivanja Zakona, dok za sva dela objavljena nakon stupanja na snagu zakona, isključivost je trajala 14 godina, sa mogućnošću produženja za još četrnaest (pod uslovom da je autor bio u životu). Međutim, ovaj zakon je značajan i zbog mnogih drugih stvari. Tako, prvi put je zakonom propisana obaveza autorima da deponuju deset primeraka knjiga za potrebe biblioteka i univerziteta. Takođe, sve izdate knjige su morale biti upisane u odgovarajući registar.

Ovaj zakon je uticao na mnoga evropska zakonodavstva, iako je u početku bio u suprotnosti sa važećim sistemima privilegija. Međutim, mnogo vremena je prošlo dok se razvila zakonodavna svest o potrebi zaštite autorskog prava. Iako je, npr. u Francuskoj pred Revoluciju Dekretom Državnog saveta bilo priznato autorima pravo svojine na delima, neograničeno vremensko trajanje prava i slično, Revolucionari su ovaj Dekret ukinuli. (Zanimljivo je da je prvu privilegiju u Francuskoj dao Anri II svom sviraču flaute.) Ubrzo i same revolucionarne vlasti donose dekrete iz oblasti intlektualne svojine i autorsko pravo stavljaju na pijedestal kao uzvišenu vrstu svojine, ističući time posebnu brigu za proizvode ljudske kreativnosti.

Pod uticajem Engleske i Francuske ubrzo i druge države rade na donošenju zakona o autorskom pravu. Šezdesetih godina 20. veka doneti su zakoni koji su najsličniji današnjim autorsko-pravnim rešenjima. Srbija danas poseduje moderan Zakon o autorskom i srodnim pravima, a o zakonskim rešenjima i o autorskopravnoj zaštiti u srpskom pozitivnom pravu ima još reči u daljim tekstovima.

• Pročitajte i kako se štitilo pravo autora u antici i srednjem veku
• Takođe pročitajte i koje su najčešće povrede autorskih prava na internetu

Ilustracija uz tekst: Daniel Hodovecki, Basedow Tafel 21 c, u javnom vlasništvu kao i ostale ilustracije u tekstu