Заштита ауторског права као борба издавача и аутора

Од Урош З. Недељковић · Објављено 24/04/2017 · Ажурирано 21/03/2018

Штампарска машина и развој ауторског права

Штампарска машина је један од познатијих стартапова у историји, чији је проналазак и даљи развој допрнео развоју заштите ауторског права. Изумео ју је Гутенберг у 15. веку.

Гутенбергова Библија

Међутим, није много познато, али против Гутенберга је водио поступак Јохан Фуст, инвеститор у пројекат и то због дуга од 1600 гулдена са каматом (укупно 2026 гулдена) који му је по свој прилици Гутенберг морао вратити. Није јасно, међутим, да ли је Гутенберг у целини исплатио дуг или је Фуст имао право залоге на штампарској машини, али сигурно је да се 1455. године прва штампана Библија појавила на светлости дана.

Иначе, Јохан Гутенберг није изумео штампарску машину, већ је иновирао дотадашње проналаске и системе штампе. Тиме што је одвојио словослагачки и штампарски поступак, уз металне калупе и нову врсту мастила, омогућио је да штампање доживи процват. Тако је у следећих педесетак година сваки град који је држао до себе имао штампарску машину, чак и Цетиње и Сењ пред крај 15. века (почетак штампања књига међ јужним Словенима). На Ободу, у Цетињу, штампана је прва књига на овим просторима, Октоих. На штампању је радило седам монаха којима је руководио јеромонах Макарије. Књига је имала 269 листова и енглески премијер Гледстон је пред почетак 20. века у Загребу изјавио да су “Срби имали штампарску машину пре Оксфорда и других сличних центара у Европи”.

Ово омасовљење штампања књига омогућило је стварање нове индустрије. За разлику од античких и средњевековних времена када су се књиге преписивале, сада су се брже слагале, штампале и умножавале, а сама преса је била јефтинија од калуђера. Или роба. У сваком случају, било је мање грешака, а постојеће су се лакше исправљале.

Аутори су продавали своје рукописе издавачима и за то добијали накнаду, након чега су губили сва права на делу. Издавачи су штампали дела на којима је било битније истаћи ко је издавач, него ко је аутор, те исти често није ни био истицан. Ту су настали проблеми.

Како је издавач објавио неко дело, нису постојале сметње да други издавач објави то исто дело, што се често дешавало зато што су трошкови умножавања били нижи. Једноставно, није опет било потребно плаћати аутору рукопис, евентуалне словослагачке грешке су лакше исправљaне и брже је било пресловити већ читак штампани текст него читати ауторове жврљотине. Другим речима, створила се нелојална конкуренција тј. мукташење (енг. free rider problem).

Услед оваквог стања штампари су почели тражити заштиту од владара. Године 1495. у Венецији, Сенат је одобрио штампару Мануцу привилегију (искључиво право) за штампање Аристотела (коме нису ни могли платити рукопис јер је доста дуго био блаженопочивши) на грчком језику. Међутим, овакав вид заштите је био спорадичан, те се стотињак година касније, такође у Италији, доноси Закон о привилегијама (1603. године) који признаје издавачима, али не и ауторима, искључива временски ограничена права на штампање одређених дела.

Након тога све више европских држава доноси сличне законе. Заправо, привилегије нису настале како би се заштитили аутори, већ како би се заштитили штампари. Међутим, постојао је и један веома важан разлог. Владари су давали привилегије издавачима, али су задржавали право на цензуру дела. Зависно од државе, трајање заштите је било различито дефинисано, од доживотног (до смрти аутора), до 14 или 28 година, све уз могућност продужења на захтев издавача. Међутим, од 17. века период заштите се скраћује, често на само десет година, што је у односу на данашње трајање ауторског права незамисливо.

Заштита ауторског права – ауторима

Незадовољни стањем да штампари уживају више права од њих, међу ауторима почиње да се рађа свест о праву аутора на свом делу. Тако се све чешће истицало да су права издавача већа од права аутора, који им право уступа.

Вођени овом идејом, аутори су почели делати на исти начин као што су некада то радили издавачи, то јест, да се обраћају владарима за привилегије како би добили искључиво право на свом делу. Аутор који би добио искључивост уживао је већу правну сигурност од издавача, јер се његово право сматрало својином, док се право издавача сматрало врстом дозволе за објављивање.

Међутим, као и издавачи, аутори су зависили од самовоље владара. Тако, као што су добили привилегију могли су је и изгубити, али незанемарљив проблем је била забрана титулару ауторске привилегије да штампа и издаје своје дело. Долазило је до правног нонсенса, јер су аутори морали да уступају издавачима своја права, а ови да их штампају и издају.

Овакво стање је било све мање одрживо. Негодовали су аутори, али и издавачи. Будући да су издавачи били економски моћнији, почели су да се залажу за доношење закона који би регулисали ову област, поготову јер су дотадашње привилегије уливале правну несигурност. Сиромашнији издавачи, као и они који су радили ван престоничких градова, са мањом могућношћу за добијање привилегија, имали су посебан интерес да се ова материја регулише на нивоу читаве државе, то јест, једнако за све.

Почетком 18. века у Енглеској донет је Закон Ане Стјуарт (Statute of Anne, Copyright Act 1710), који је историјски значајан јер је по први пут у историји ауторима законом признато право на ауторском делу. Закон у преамбули каже:

С обзиром да штампари, књижари и друга лица у последње време под окриљем начела Слободе штампе штампају, прештампавају и издају или доприносе штампању, прештампавању и објављивању књига и других рукописа без пристанка Аутора или титулара тих књига и рукописа на њихову штету, често уништавајући њих и њихове породице: Због спречавања таквог поступања у будуће и због подстицаја ученим људима да стварају и пишу корисне књиге; Дозволите Ваше величанство да буде усвојен…

Закон Ане Стјуарт (Statute of Anne, Copyright Act 1710)

Ауторско право по Закону Ане Стјуарт било је искључиво и временски ограничено на 21 годину за дела објављена пре објављивања Закона, док за сва дела објављена након ступања на снагу закона, искључивост је трајала 14 година, са могућношћу продужења за још четрнаест (под условом да је аутор био у животу). Међутим, овај закон је значајан и због многих других ствари. Тако, први пут је законом прописана обавеза ауторима да депонују десет примерака књига за потребе библиотека и универзитета. Такође, све издате књиге су морале бити уписане у одговарајући регистар.

Овај закон је утицао на многа европска законодавства, иако је у почетку био у супротности са важећим системима привилегија. Међутим, много времена је прошло док се развила законодавна свест о потреби заштите ауторског права. Иако је, нпр. у Француској пред Револуцију Декретом Државног савета било признато ауторима право својине на делима, неограничено временско трајање права и слично, Револуционари су овај Декрет укинули. (Занимљиво је да је прву привилегију у Француској дао Анри II свом свирачу флауте.) Убрзо и саме револуционарне власти доносе декрете из области интлектуалне својине и ауторско право стављају на пиједестал као узвишену врсту својине, истичући тиме посебну бригу за производе људске креативности.

Под утицајем Енглеске и Француске убрзо и друге државе раде на доношењу закона о ауторском праву. Шездесетих година 20. века донети су закони који су најсличнији данашњим ауторско-правним решењима. Србија данас поседује модеран Закон о ауторском и сродним правима, а о законским решењима и о ауторскоправној заштити у српском позитивном праву има још речи у даљим текстовима.