Zaštita autorskog prava u antici i srednjem veku

Od najranijih vremena razvoj ljudske civilizacije možemo pratiti kroz političku istoriju, pravnu istoriju, filozofiju, ali i kroz umetnost što je ono što najviše asocira protok vremena od nastanka ljudskog roda do danas, a kroz umetnost i autorsko pravo i pravo intelektualne svojine.

Kroz istoriju je uvek bilo ljudi koji su stvarali umetnost u različitim formama, ali kako su autori živeli od svog rada, to jest kako su štitili svoja autorska dela od neovlašćenog korišćenja?

Ljudi su uvek voleli da čuju dobru pesmu. Ako je pesma prožeta mitskim elementima time je njena poruka bila jača. Ranoantički pesnici su živeli od usmenog pripovedanja na javnim mestima ili dvorovima za naknadu. Nekima je istorija zapamtila ime, dok su dela nezapamćenih pesnika pretočena u narodnu književnost. Pitanje je da li bi narodne književnosti bilo da je postojalo autorsko pravo u današnjem smislu, a možda bi i znali ko je autor “Epa o Gilgamešu” ili “Banović Strahinje”.

A tu li si? jadan kopilane!
Kopilane, carev hainine!
Čije li si dvore poharao?
Čije li si roblje porobio?
Čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?
Izlazi mi na megdan junački!

Banović Strahinja, narodna pjesma

Očigledno nije kivan na Vlaha Aliju zbog neovlašćenog korišćenja autorskog dela

U vreme antičke Grčke, a pogotovo u vreme Rimske imperije, književnost i umetnost su bile visoko cenjene delatnosti. Vladarski dvorovi su bili krcati pesnicima i umetnicima raznih fela, a time su vladari pokazivali jasnu želju da se pokažu kao “pokrovitelji“ pametnih i mudrih ljudi.

Tako je Oktavijan Avgust je imao svoje “prijatelje“ (amici augusti). To su bili učenjaci i umetnici visokog ranga, nešto kao državni činovnici bez portfelja, koji su primali određenu apanažu i bavili se svojim delatnostima. Oktavijanovi prijatelji su bili, na primer, pesnici Vergilije i Ovidije. Vergilije je, tako, smatran za glavnog Oktavijanovog propagandistu, pogotovu zbog svog speva Enejida pisanom po ugledu na Homerovu Ilijadu i Odiseju, a koja je imala za cilj da “objasni” poreklo Rimljana kao potomke Trojanaca.

Najpoznatiji zaštitnik i finansijer umetnika zvao se Gaj Kilinije Mecena. Ovaj visoki Oktavijanov službenik je postao sinonim za nekoga ko pomaže umetnike, a termin se i danas široko koristi. Posebno je darivao pesnika Horacija, a i sam je pisao pesme i rasprave bez veće umetničke vrednosti. Od Dioklecijana, ovi “prijatelji“ su postali neka vrsta savetnika i bile su im zagarantovane visoke pozicije u vlasti.

U ovo doba umetnici su živeli od narudžbina. Kao što bi danas naručili od stolara kuhinju, od veb dizajnera da vam spravi sajt ili od kopirajtera da napiše pregršt teksta kroz koju ćete reklamirati vaš proizvod, tako su i umetnici radili po narudžbi. Ovi frilenseri su dobijali naknadu koja se zvala honorarium, što bi danas bila autorska naknada ili honorar.

Međutim, još u to vreme se rodila svest da nije pristojno koristiti tuđa dela ko svoja. Iako zaštita nije bila sistemska, postojali su i slučajevi kao što je npr. Vitruvijev u 2. veku p.n.e. Polion Marko Vitruvije (Marcus Vitruvius Pollio) navodi da je dok je bio sudija na takmičenju u pesništvu u Aleksandriji, “razotkrio lažne pesnike koji su pokušali da ubede, ali su osramoćeni zato što su krali tuđe reči i rečenice”. To takmičenje je organizovao jedan od Ptolomeja, dok jedan od sudija bio i izvesni Aristofan. Kada se takmičenje završilo i kada je došao red na njega da se izjasni, rekao je pred žirijem i kraljem da bi nagrada trebalo da pripadne onome ko se najmanje svideo publici. Čim je video da su se kralj i svita uvredili Aristofan je podigao ruku i tražio reč. Dok je vladala grobna tišina zbog svojevrsnog skandala rekao je da je samo jedan takmičar stvarno pesnik, dok su drugi recitovali tuđe pesme i da zbog toga ne zaslužuju nagradu. Naveo je da sudije treba da izaberu samo autorski, originalni, rad pravog pesnika. Ptolomej je i dalje neubeđen oklevao. Aristofan je doneo nasumične knjige iz biblioteke kako bi dokazao plagiranje i upoređivanjem zapisanih pesama i recitala sa takmičenja naterao je lopove da priznaju da su recitovali tuđe pesme. Tako je Ptolomej, uverivši se u postojanje prevare, naredio da lopovi budu optuženi za krađu, osuđeni i proterani, a Aristofana je postavio za upravnika Aleksandrijske biblioteke.

Iako nije postojao zakon koji je štitio autorsko pravo u rimskom pravu, rimske sudije su raspravljale o pitanjima „različitih nivoa svojine“ nad, na primer, slikom i stolom na kome se nalazi slika. Postoje zapisi koji sugerišu plagiranje radova, kao što je Fidentinus uhvaćen da je recitovao Marcijalove epigrame kao svoje, tj. bez navođenja izvora. Rimski pesnik Marcijal (Marcus Valerius Martiālis) je skovao termin plagijat (od lat. plagiarius) što doslovce znači “kradljivci ljudi, ljudokradice“.

Međutim, u Atenejovoj Gozbi sofista (grč. Deipnosophistae, prevedeno i kao Gozba učenih) napisanoj krajem 2. veka i početkom 3. veka na grčkom jeziku u Rimu, navodi se da:

Ako neki poslastičar ili bilo koji drugi kuvar izume neko specifično ili bilo koje drugo vrhunsko jelo nijednom drugom umetniku nije dozvoljeno da ga sprema godinu dana. Samo je on ovlašćen da ubira svu korist koja je nastala iz spravljanja tog jela u tom periodu. Sve ovo iz razloga kako bi drugi bili podsticani na iznovrsnost u radu.

Pošto autorskopravne zaštite u današnjem smislu nije bilo, jedina zaštita koju su autori uživali bila je privatna tužba zbog povrede časti, actio iniuarium.

Autorsko pravo kao kletva zaštite

Ali, do pronalaska štamparije nije bilo većih pomaka u autorskopravnoj zaštiti. Pre Gutenberga i industrijalizacije pisane reči, dela su se umnožavala u svojevrsnim “prepisivačkim školama“. I u antici je to bio razvijeni poslovni model, ali je njegov domet zavisio od veštine robova prepisivača. Posebno su na ceni bili grčki robovi (inače, u carstvu toga doba grčki robovi su bili na glasu kao današnji “nemački kvalitet“) koji su na papirusu umnožavali knjige. Tako je u bibliopolima (grč. biblio – knjiga, polein – prodavati; nazovimo to današnjim izadavačkim kućama) to izgledalo tako što je jedan glasno čitao tekst u prostoriji u kojoj su drugi robovi (Greek quality) pisali na papirusu, potom je u drugoj sobi vršena lektura od strane stručnjaka za jezik (prokleti grammar natzi), a nakon toga knjiga je dobijala svoj oblik proizvoda ili u formi rolne papirusa ili knjige. Za one imućnije postojala su luksuzna izdanja rađena u librariusima koji su radili isključivo po narudžbi.

Predajom rukopisa ovim svojevrsnim izdavačima, autor je prestajao biti vlasnik svoga dela i pravo svojine je prelazilo na bibliopola. Daljom prodajom knjiga, kupac knjige je postojao vlasnik iste, a autor nije imao nikakvih moralnih prava na delu.

U srednjem veku, iako robova nije manjkalo, prepisivanje knjiga na sličan način preuzeli su manastiri. Knjige su se radile, takođe, po narudžbini, a drugačije nije ni moglo s obzirom da je broj pismenih bio izuzetno nizak. Zapravo, u odnosu na period iz doba Rimskog carstva za koji se smatra da je imao 15% pismenog stanovništva, u srednjem veku pismenost je uglavnom bila ograničena na krugove sveštenstva (čak i u Vizantiji). Kao materijal za pisanje korišćen je i pergament koji je bio toliko skup da su se često slova iz jedne knjige strugala kako bi se u njoj napisala druga knjiga. Na ovim prostorima poznata je Resavska prepisivačka škola manastira Manasija koja je definisala standard prepisivanja i njenim tehnikama su se koristili i drugi manastiri, pa čak i Hilandar.

Autori tokom srednjeg veka nisu dobijali nikakve autorske naknade, već je bila čast da im neko prepiše tj. umnoži delo. Imali su, doduše, pravo da budu naznačeni kao autori i da se suprotstave izmenama dela, ali s obzirom na feudalni sistem, nepostojanje propisa iz ove oblasti i voluntarizam vladara, zaštita autorstva bila je sporadična. Međutim, manastiri su se od neovlašćenog korišćenja i krađe štitili – kletvama. Tako jedna kletva, u slobodnom prevodu, glasi:

U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. U hiljadu dvesta dvadeset devetoj godini od rođenja našeg Gospoda, Petar, od svih monaha najmanje važan, dao je ovu knjigu najsvetijem mučeniku sv. Kventinu. Ako je neko ukrade, recite mu da će mu Sudnjeg dana, najsvetiji mučenik lično biti tužilac pred našim Gospodom Isusom Hristom.

Kao i

Ova knjiga je jedno,
(i) Božja kletva je drugo;
Onima koji uzmaju jedno,
Bog im daje drugo

U oba slučaja se ne misli na fizičku krađu, već na neovlašćeno umnožavanje dela.

Od samih književnika, u boljoj poziciji su bili likovni umetnici. Bili su skuplji, samim tim što su svaki primerak dela morali ručno da oslikaju, a to nije bilo jeftino i trajalo je veoma dugo. Slikari su uživali posebnu čast, pogotovu od početka renesanse.

Kao i u antici, vladari i imućni trgovci su postajali mecene. Naručivali su portrete i slike od poznatih slikara i vajara, te ovaj period istorije najviše i pamtimo po procvatu vizuelne umetnosti. O zaštiti dela u današnjem smislu nije bilo ni reči. Sa druge strane slike i kipove je bilo teže umnožavati, dakle, skoro nikako, za razliku od književnih dela.

Međutim, pojavom štamparije u 15. veku, štampanje knjiga postaje industrija, a autorsko pravo poprima obrise današnje zaštite, ali o tome u nastavcima.

• Pročitajte nastavak: Zaštita autorskog prava kroz borbu autora i izdavača

Ilustracija uz tekst: Đovani Lusieri Batista, „Partenon sa severozapada“ (Muzej Benaki)