Najčešće povrede autorskih prava na internetu

Brzina kojom se stvara i objavljuje tzv. sadržaj na internetu često dovodi i do brze povrede autorskih prava. Iako postoji mnogo načina kako autorsko pravo može biti povređeno, u ovom tekstu ćemo se osvrnuti na najčešće vidove povreda.

O tome kako nastaje autorsko pravo i kako se štiti pisali smo ranije. Ukratko, samim nastankom autorskog dela isto je “zaštićeno”, tako da je svako korišćenje bez dozvole ili odobrenja povreda prava autora.

Ustaljeni termin – sadržaj (eng. content) je ono što se objavljuje na internetu i manifestuje se u vidu teksta, fotografija, video materijala, muzike ili svega toga kumulativno. Sadržaj može biti vaša fotografija sa peščane plaže ili status na društvenoj mreži, kao i ovaj tekst.

Mnoge su pobude stvaranja i objavljivanja sadržaja na internetu. Originalni sadržaj može biti objavljivan namenski kako bi neki proizvod ili uslugu bolje kotirao na pretraživačima i ka koncu prodao ili može biti objavljivan bez skrivene namere tako što korisnik objavljuje fotografije ili piše bez namere da išta proda ili dobije neku drugu vrstu koristi.

Međutim, svaki vid sadržaja, bio on tekst, fotografija, video materijal (videogram), muzika (fongoram) i slično je predmet Zakona o autorskom i srodnim pravima i uživa zaštitu. Naravno, potrebno je da ispunjava uslove o kojima smo pisali, jer originalni sadržaj je autorsko delo.

Otud, iz brzine ili neznanja, profesionalni stvaraoci sadržaja (eng. copywriting), ali ne samo oni, često neovlašćeno koriste tuđa autorska dela čime povređuju prava autora što se žargonski zove – krađa.

Najšečće “krađe” autorskog prava na interntu su neovlašćeno objavljivanje (tuđeg) teksta i neovlašćeno (tuđe) objavljivanje fotografije. (laički: nedozvoljeno). O drugim vidovima povrede autorskog prava ćemo drugi put.

 

Neovlašćeno objavljivanje teksta (krađa teksta)

Tekstualni ili pisani sadržaj kao autorsko delo se često preuzima i objavljuje sa ili bez navođenja izvora. Ideja da je sve što se nalazi na internetu jeste besplatno nije tačna, osim u slučajevima objave pod uslovima Krijejtiv komons licence ili ako je dat drugi neki vid dozvole.

Pojava blogova kao alternativnih načina za objavljivanje nečijeg pisanja od mnogih autora stvorilo je neku vrstu pop-zvezda (blogera). Neki pišu zbog slave, neki zbog zarade, treći jer imaju potrebu da se literalno izraze, ali koja kod da im je pobuda “sadržaj” koji su stvorili je isključivo njihov i ne sme se bez prethodne dozvole ili naknadnog odobrenja, preuzimati ili objavljivati na drugim portalima, sajtovima ili blogovima, niti se smeju štampati ili na bilo koji drugi način činiti javno dostupnim.

Ne ulazeći u kvalitet napisanog zapisa na blogu (eng. blog post), jer ni Zakon ne ispituje da li je nešto vredno da bude autorsko delo, isto važi i za statuse na društvenim mrežama (kao npr. fenomen krađe tvitova).

Najčešća povreda se ogleda u neovlašćenom prenošenju i objavljivanju tekstova sa blogova na druge blogove ili u medijima. Mnoge medijske kuće bez dozvole objavljuju već gotov sadržaj koji su našli “na internetu” i time povređuju autorska prava autora. Ovo čine što iz neznanja, što iz namere jer su stava da se niko neće pobuniti ili možda ni primetiti. Međutim, od trenutka objave autorovog teksta na nekoj drugoj stranici bez dozvole – povreda je nastala. Čak iako je tekst docnije uklonjen autor ima pravo na naknadu štete gde je i sudska praksa zauzela jasan stav.

Neovlašćeno korišćenje fotografija (krađa fotografije)

Između tzv. krađe tekstova i tzv. krađe fotografija na internetu je mrtva trka. Fotografije su upečatljivije i njima se često ilustruje tekst, a samim tim kako postajemo civilizacija koja više gleda nego što čita ili sluša, tendencija je da će vizuelni “sadržaj” zaseniti druge vidove ispoljavanja kreativnosti (ako već nije), te je povreda vidljivija širem krugu ljudi.

Tako, neovlašćeno preuzeta i objavljena fotografija čini povredu autorskog prava autora. Da li je autor profesionalni fotograf ili nije, za Zakon nije bitno. Iako medijske kuće žele da ukažu da nije svaka fotografija umetnička te samim tim da nije autorsko delo, sudska praksa je zauzela jasan stav da je svaka fotografija autorsko delo jer nije na sudu da ceni lepotu neke fotografije, kao što ti ne čini ni Zakon.

U praksi ovo je najčešći način povrede prava profesionalnih i amaterskih fotografa. Čak i da niste fotograf, svakako ste autor fotografije te vaša fotografija uživa zaštitu po Zakonu.

Koliko je bitka za prava autora fotografija vruća stvar govore i mnoga saopštenja medijskih kuća u kojima se navodi da sud medije “kažnjava”. Smatramo da novinari ne bi smeli da dopuste ovoliku količinu neznanja, a u svakom slučaju mogu se uputiti u materiju i shvatiti da parnični sud, pred kojim se vode postupci za naknadu šteta povodom novlašćenog korišćenja fotografija, zapravo ne kažnjava. U svakom slučaju i Kodeks novinara Srbije ih u čl. 9 obavezuje na poštovanje tuđih autorskih prava, sa posebnim osvrtom na fotografije gde se povreda autorstva smatra teškom povredom kodeksa. Sud, u parničnom postupku, može samo doneti presudu kojim se utvrđuje povreda i određenom licu dosuđuje određeni iznos po osnovu naknade štete.

1. Mediji i novinari poštuju i primenjuju važeće zakonodavstvo o zaštiti autorskih prava. Kada se dobije dopuštenje za reprodukciju iz drugog izvora, to se čini uz uvažavanje autora i uz navođenje izvora.

Kodeks novinara Srbije, IX/1

Dakle, novinarska udruženja i medijske kuće žele da to što neovlašćeno koriste fotografije predstave kao napad na slobodno novinarstvo ili pritisak vlasti na medijske kuće, ali to ovde nije slučaj. Zapravo, nebrojano postupaka autori vode protiv tabloida koji neovlašćeno preuzimaju i objavljuju njihove fotografije.

Sudska praksa je i ovde zauzela jasan stav tako da autoru pripada naknada štete zbog neovlašćenog korišćenja fotografija.

Sve navedeno za fotografije važi i za ilustracije i druge vidove vizuelnog ispoljavanja umetnosti.

Kockanje i vađenje

U praksi se je ustaljeno pozivanje na to da se autor navodno odrekao autorskih prava na sopstveni sadržaj samim tim što se učlanio na neku društvenu mrežu, što naravno nije istina. Zapravo, ovakvi navodi imaju smisla kao i pozivanje na Bernsku konvenciju u statusima na Fejsbuku. Osim što je sve to zabavno za čitanje i uveseljava nas svako malo, to sa krađom (neovlašćenim korišćenjem) autorskih dela nema nikakve veze.

Kao ilustracija za gornje navode može poslužiti tekst “Ne, ne možeš koristiti moje fotografije za svoj brendirani nalog besplatno” autora Maksa Dablera, a sličnih primera je dosta te su mnogi završili na sudu uglavnom sa pozivitivnim ishodima po autore.

Takođe, praksa nam ukazuje na česte “nisam znao da je tvoje” argumente, što takođe ne može piti vodu na ovom izvoru, jer sigurno je jedno – da njegovo nije, a ako nije njegovo onda se ne sme koristiti.

Ovo “kockanje i vađenje” sa tuđim autorskim delima je sve češće. Međutim ako ste povredu učinili pazite da vas “majka ne kudi”.